Hipertenzija : diuretici i vazodilatatori

Lekovi koji se upotrebljavaju za lečenje hipertenzije nazivaju se antihipertenzivi. Međutim, pojam antihipertenziva je vrlo širok. On podrazumeva nekoliko grupa lekova koji po farmakološkoj klasifikaciji imaju vlastite grupe i službeno ne spadaju u antihipertenzive, ali se koriste za lečenje hipertenzije. Generalno, pojam antihipertenzivi rezervisan je za one lekove koji se koriste u lečenju povišenog krvnog pritiska, a koji ne spadaju ni u jednu drugu grupu lekova. To su diuretici, vazodilatatori, beta blokatori, blokatori kalcijumovih kanala i ACE inhibitori.

DIURETICI
Diuretici su oni lekovi koji, uz izlučivanje vode, dovode do povećanog izlučivanja soli (u prvom redu natrijum hlorida) koja je uglavnom odgovorna za osmolarnost izvanstanične tečnosti. Da bi diuretik izazvao povlačenje edema (otoka), on mora imati svojstvo povećanja eliminacije natrijuma, hlorida i hidrogenkarbonatnih jona, zbog čega se pravi diuretici još nazivaju i saluretici. Pojačano izlučivanje vode je sekundarno. Kliničke studije su pokazale da diuretici u malim dozama dovode do prevencije moždanog udara i ishemijske bolesti srca.
Prema mehanizmu i mestu delovanja, diuretike delimo na pet grupa:
• Inhibitori karboanhidraze – omogućavaju reapsorpciju natrijumovih hidrogenkarbonata i sekreciju vodonikovih jona u početnom delu proksimalnog tubula. Njihova upotreba dovodi do intenzivnog izlučivanja hidrogenkarbonata, kalijuma i natrijuma uz smanjenje izlučivanja hlorida, što je praćeno pojačanom diurezom (mokrenjem). Acetazolamid je najpoznatiji predstavnik ove grupe diuretika.
• Diuretici Henleove petlje – imaju brzo i snažno delovanje. Najpoznatiji predstavnik ove grupe diuretika je furosemid (Lasix) koji blokira aktivni transport hlora u proksimalnim i distalnim tubulima bubrega. Posledica toga je smanjena reapsorpcija natrijuma sa povećanom diurezom.
• Tiazidni ili sulfonamidski diuretici – imaju vrlo malo neželjenih efekata. Najvažniji predstavnici su hidroklorotiazid i indapamid. Tiozidni diuretici povećavaju diurezu tako što inhibiraju (smanjuju) reasorpciju natrijuma i hlora u distalnim tubulama bubreg. Povećano izlučivanje hlora i natrijuma povlači za sobom veću eliminaciju vode i povećanu diurezu. Mehanizam antihipertenzivnog delovanja tiazida uključuje povećano izlučivanje natrijuma i smanjivanje ekstracelularne tečnosti i volumena plazme, što dovodi do smanjenja perifernog vaskularnog otpora.
• Diuretici koji čuvaju kalijum – povećavaju diurezu bez povećanog gubitka kalijuma. Ovoj grupi pripadaju amilorid, triamteren i spironolakton, čiji su mehanizmi delovanja različiti. Inhibitori natrijumovih kanala bubrežnog epitela (amilorid i triamteren) gotovo nikada se ne koriste sami za sebe već u kombinaciji s hidroklorotiazidom. Deluju na krajnjem delu distalnog tubula i u kortikalnom delu sabirnih kanalića. Inhibiraju (smanjuju) resorpciju natrijuma u zamenu za kalijumove i vodonikove jone blokadom natrijumovih kanala. Imaju slabo diuretsko delovanje i koriste se samo za spečavanje hipokalijemije (smanjene koncentracije kalijuma u krvi) u kombinaciji sa hidroklorotiazidima u lečenju esencijalne hipertenzije. Spirilakton spada u grupu antagonista aldosterona. Oni su sintetski steroidi koji se selektivno vežu za receptorska mesta na citoplazmatskim receptorima u stanicama sabirnih kanalića. Onemogućavaju vezivanje aldosterona pri čemu dolazi do smanjene resorpcije natrijuma i smanjenja izlučivanja kalijuma i vodonikovih jona. Za razliku od drugih diuretika, antagonisti aldosterona se mogu koristiti kod primarne hiperplazije nadbubrežne žlezde. Poslednjih godina američka Agencija za hranu i lekove (FDA) odobrila je novi antagonist aldosterona (eplerenon) koji predstavlja drugu generaciju ovih lekova.

Delovanje diuretika u nefronu (kliknite na sliku da je uvećate)

Najčešći neželjni efekti diuretika su poremećaj ravnoteže elektrolita sa pojavom hiperkalemije (povećana koncentracija kalijuma u krvi), smanjnjem koncentracije natrijuma u krvi i metaboličke acidoze koja zbog gubitka bikarbonata iz telesnih tečnosti ili zadržavanja jona vodonika. Netretirana hiperkalemija može biti fatalna, pa je tokom terapijske primene diuretika (posebno spirnolaktona) nepohodno redovno pratiti nivo kalijuma.
U grupu osmotskih diuretika spada manitol, ali se on koristi samo kod forsirane diureze u stanjima akutnog trovanja izazvanog hemikalijama ili bakterijskim toksinima, kod akutng prestanka rada bubrega ili u situacijama koje zahtevaju smanjenje intrakranijalnog i intraokularnog pritiska.
Pored ovih diuretika, treba napomenuti da postoje i druga sredstva koja mogu imati osobine diuretika. Voda, na primer, ima osobine diuretika, jer unošenje većih količina vode u organizam dovodi do povećane diureze. Alkohol i kofein, takođe, povećavaju diurezu. I mnoge biljke poput pirevine (Agropyron repens), breze (Betula pendula) ili koprive (Utrica dioica) imaju diuretičko delovanje i koriste se kao biljni diuretici.

VAZODILATATORI
Pod pojmom vazodilatatora smatramo organske nitrate koji se najčešće koriste za lečenje ishemijskih bolesti srca (angina pectoris) i prevenciju infarkta srca. Organski nitrati opuštaju vaskularne i druge glatke mišiće izazivajući dilataciju vena, što smanjuje centralni venski pritisak i udarni volumen. Njihovo delovanje na vene je izraženije prilikom ustajanja, što može da izazove pad pritiska i nesvesticu. Kod srčanog preopterećenja izazvanog povišenim krvnim pritiskom smanjuje se potrošnja kiseonika u miokardu. Koronarna vazodilatacija, nastala upotrebom vazodilatatora, povećava protok krvi u srčanom mišiću, što izaziva veliki porast sadržaja kiseonika u krvi koronarnog sinusa.
Gliceril trinitrat ili nitroglicerin je najpoznatiji predstavnik ove grupe lekova. On se brzo inaktiviše metaboliziranjem u jetri i može se koristiti kod svih oblika povremenih srčanih bolova (napadi angine pectoris), kao mera prevencije kod angine pectoris, kod akutnog infarkta srca i kod akutne insuficijencije miokarda. Povećan protok krvi u srčanom mišiću, nastao usled vazodilatacije koronarnih krvnih sudova, smanjuje centralni venski pritisak i pritisak u arterijama, što se odražava smanjenim arterijskim pritiskom i hipotenzijom. Zbog toga je veoma bitno ostati u sedećem položaju nakon uzimanja nitroglicerina. Gliceril trinitrat se dobro resorbuje u ustima. Zbog efekta prvog prolaska kroz jetru, nije efikasan ako se proguta. Zato se nitroglicerin aplikuje u obliku tableta koje se stavljaju pod jezik ili kao sublingvalni sprej. Njegov efekat nastupa u roku od nekoliko minuta, a dejstvo traje oko 30 minuta. Zbog dobre resorpcije kroz kožu, produženo dejstvo nitroglicerina se postiže aplikacijom transdermalnih flastera. Ovi flasteri lepe se na kožu i mogu ostati na njoj maksimalno 12 sati. Nakon toga se skidaju, a sledeća aplikacija flastera indikovana je tek 12 sati nakon skidanja predhodnog flastera. To znači da se transdermalni flasteri aplikuju jednom u 24 sata. Obično se stavljaju ujutru i ostaju na kože preko celog dana, a uveče se skidaju sa nje. Takođe, indikovana je i promena mesta aplikacije kod svake naredne upotrebe.
U početku lečenja nitroglicerinom često se javljaju glavobolje. Klinička praksa je dokazala da ova učestala nuspojava nestaje nakon dugotrajnije upotrebe gliceril-trinitrata. Takođe, nakon većih doza može doći do pada arterijskog pritiska i ortostatske hipotenzije, što može biti praćeno povećanjem srčanog ritma, vrtoglavicom i slabošću. Alergijske reakcije su vrlo retke. Treba napomenuti i to da je konzumiranje alkoholnih pića kod osoba koje uzimaju gliceril trinitrat strogo kontraindikovano…(čitaj dalje)

PRVI DEO : Hipertenzija : šta je povišen krvni pritisak?
DRUGI DEO : Hipertenzija : podela, uzroci i simptomi povišenog pritiska
TREĆI DEO : Hipertenzija : komplikacije i dijagnostikovanje povišenog krvnog pritiska
ČETVRTI DEO : Hipertenzija : diuretici i vazodilatatori
PETI DEO : Hipertenzija : beta blokatori i antagonisti kalcijuma
ŠESTI DEO : Hipertenzija : ACE inhibitori
SEDMI DEO : Hipertenzija : higijensko-dijetetski režim