Nije me nikada udario, ali…

Kanadska novinarka i esejista iz Vankuvera Rojt Amit (Reut Amit), podelila je nedavno svoju bolnu ispovest o tome kako je dugo bila žrtva psihološkog (pasivno-agresivnog) nasilja u porodici za Kanadski magazin „Hafington post“ („Huffington post“).  Iako je njen partner nikada nije udario, ona je godinama trpela nasilje koje se danas najčešće zanemaruje, a to je verbalno nasilje. Originalni link do njene priče (na engleskom jeziku) možete naći na stranicama „Hafington post“ magazina pod nazivom „He never hit me“, a mi ćemo ovde preneti njenu priču u celosti na srpskom jeziku :

„Koliko puta sam se našla na podu njegovog kupatila ispod njega, osećajući njegovu toplu pljuvačku dok se drao : „Prestani da plačeš kao beba…Ti si luda…Niko drugi te ne bi trpeo…“? Koliko puta sam ležala sklupčana na tom podu brojeći sve udahe, pokušavajući da se oporavim od napada panike koji je izazvao jedna od njegovih manijakalnih i redovnih napada? Ali nikad me nije udario.

Koliko sati sam provodila na tom podu nakon što bi on otišao da spava, crvenih očiju punih ispucalih kapilara? Koliko sam puta čula zvuk njegovog hrkanja i shvatila da je zaspao na metar od mene koja hiperventiliram u sred napada panike? Koliko puta sam prošaptala naglas : „Kako sam dospela ovde? Kako sam postala ova žena?“ Koliko sam puta rekla sebi da ustanem, pozovem taksi i izađem iz kuće? Koliko sam puta ustala, pogledala se u ogledalo i nisam prepoznala odraz? Koliko sam mržnje imala prema slomljenoj ženi koja mi je uzvraćala pogled? Ali nikad me nije udario.

Koliko sam se puta uvukla u krevet, radije nego u taksi, i probudila se sa njegovom rukom oko mene, govoreći mi da sam ja to izazvala u njemu? On nije bio takav. Ja sam ga učinila takvim. Morala sam da promenim pristup sa tim stvarima. Da ga manje optužujem. Da mekše prilazim tome, kako bi on mogao da reaguje drugačije. Koliko sam puta promenila pristup pre nego što sam shvatila da je jedini način da izbegnem zlostavljanje, da to uopšte ne spominjem? Ali nikad me nije udario.

Koliko e-mailova i poruka sam našla? Na koliko smo zabava išli znajući da će jedna od tih žena biti tamo? Ubrzo sam naučila da to ne spominjem kako „ja“ ne bih upropastila savršeno veče. Kada me je članica njegove porodice pitala da li je to moj karmin pronašla ispod kauča, bacila sam ga i više ga nikad nisam spominjala. Nije ni ona. Još jedno tiho poniženje. Ali nikad me nije udario.

Koliko puta mi je rekao da ide da spava, na večeri sa klijentima, da nije čuo telefon, a zapravo je bio sa drugom ženom. Koliko puta je ignorisao moje pozive sledećeg jutra praveći se da se ništa nije dogodilo. Bilo je to sadistički. Videla sam kako uživa u toj moći. Koliko je samo laži izmislio i ispričao mojim starim kolegama i prijateljima kada sam ga napustila? Koliko je puta okaljao moj ugled? Koliko sam se puta vraćala verujući u  obećanja da je on novi čovek, verujući svakom lažnom izvinjenju? Ali nikad me nije udario.

Koliko je puta prijateljica došla po mene jer bi me usred noći izbacio iz kreveta, jer bih ga ispitivala o nekoj od žena sa kojima je bio? Koliko sam puta otišla od tih istih prijatelja nazad, braneći ga i opravdavajući njegovo ponašanje? Kada sam prestala uopšte išta govoriti prijateljima da bih izbegla osećaj sramote i ludila zbog okolnosti u kojima jesam, sramotu jer se snažna nezavisna žena ne može pobrinuti sama za sebe i otići iz odnosa koji je toksičan. Kada sam prestala da očekujem više?  Ali nikad me nije udario.

Kako bih mogla nekome da objasnim da sam verovala da je to delom moj krivica, iako me je bilo sramota kada bih izgovarala te reči tipične za tučene žene. Niko zapravo nije razumeo. Niko ga nije znao kao ja. Moja je dužnost bila da ga zaštitim od istine o onome što mi je radio. Nisam mogla da dozvolim da misle da je monstrum. Nikome ne bih rekla. Bila sam potpuno sama. Ali nikad me nije udario.

Moje otuđivanje je značilo da više ne mogu da se vidim tuđim očima, zbog čega sam sebi izgledala normalnije. Mogla sam samo da vidim odraz u njegovim očima i verovala sam u ono što mi je govorio o meni samoj. Počela sam da verujem iracionalnim objašnjenjima uprkos vlastitom srcu i očima. Dopustila sam mu da definiše stvarnost. Postala sam izopštena. Postalo je lakše da odgurnem one koji me vole i podržavaju, nego da ih lažem o svemu. Zatim i da se suočim sa poniženjem moje stvarnosti. Deo mene je znao da nakon što oni saznaju šta se sve događa, prisiliće me da se sklonim od njega. Ne bih mogla da se vratim. Ali nikad me nije udario.

Postavila sam granicu. Crvenu liniju preko koje neću preći. Onog trenutka kad me udari, odlazim. Ali istina je da ni onda ne bih otišla. Racionalizovala bih to tako da bi tek onda on shvatio koliko su stvari otišle daleko. Sve bi se promenilo. Ne bi otišla. Nanoseći mi bol, on mi je pokazivao da me voli. Bilo mu je stalo toliko da ga je to izluđivalo. Bio je izluđen od ljutnje, ljubomore, tuge i jednostavno nije mogao da se kontroliše.

Kada je bilo gotovo, nije mi bilo dozvoljeno da ga žalim. Niko nije mogao da razume kako ljubav, mržnja, strah i komfor mogu da postoje istovremeno. Nisu razumeli da ja nisam izgubila samo čoveka koji me je zlostavljao, već i nekoga kome sam se poveravala, nekoga sa kime sam pravila večeru, nekoga sa kime sam gledala filmove nedeljom, nekoga sa kime sam se smejala, nekoga ko me je znao…Izgubila sam sam društvo. Kako sam mogla nekome da objasnim da je zlostavljanje bilo samo deo onoga što je on zapravo bio? Kako to možete sebi da objasnite?

Još ima dana kada se setim nežnih momenata i pitam se da li sve zaista bilo tako loše. I dalje se mučim da shvatim kako je mogao da me voli do ivice suza, a ipak da me povredi kao neprijatelja. Kao dete, ponovo učim granice normalnog ponašanja i kako da postavim očekivanja. Podsećam sebe da čin nasilja nikada ne može biti čin ljubavi.

Po prvi puta u svom odrazu vidim ženu koja se izdigla iz dubina te tame. U tome mi je neverojatno pomogla činjenica da nisam sama, da su i drugi to preživeli i tako se osećali, a priče tih žena dale su mi snagu da nastavim i uvidim da zaslužujem više. Jako dugo nisam verovala u to.

Sada se molim da će moje reči doći do neke slomljene žene koja se prepoznala u ovim rečima i da će joj pomoći. Nadam se da će joj dati snage i ljubavi koja joj je potrebna da bi se digla sa dna.“

Psihičko nasilje predstavlja svaki vid pretnje, zastrašivanja, navođenja na samoubistvo, vređanja, omalovažavanja, ocrnjivanja, okrivljavanja bez razloga, ismevanja, ograničenja kretanja (na primer, zabrana izlaska iz kuće), zabrane komunikacije sa drugim osobama, ucenjivanja ili kako to kažu naši zakoni "svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje".

Psihičko nasilje predstavlja svaki vid pretnje, zastrašivanja, navođenja na samoubistvo, vređanja, omalovažavanja, ocrnjivanja, okrivljavanja bez razloga, ismevanja, ograničenja kretanja (na primer, zabrana izlaska iz kuće), zabrane komunikacije sa drugim osobama, ucenjivanja ili kako to kažu naši zakoni „svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje“.

Ovakva vrsta nasilja je danas, na žalost, vrlo učestala i to ne samo u braku ili u vezama, već i u mnogim drugim sferama ljudskog života. Treba je znati prepoznati, ali…to je ponekad vrlo teško upravo iz razloga što je mentalni sklop ljudi sklonih pasivnoj agresiji izuzetno komplikovan. Oni su u stanju svakoga ubediti u svoju istinu tako što prvo sami sebe ubede u laži kojima vešto manipulišu, a onda vrlo uverljivo i autentično ubeđuju druge. Mnogo ljudi danas, na žalost, još uvek ne zna šta je pasivna agresija niti umeju da prepoznaju pasivno-agresivne tipove ličnosti, što ih čini takozvanim „idealnim žrtvama“ kojima se ovi tipovi bukvalno energetski hrane.

Pasivno-agresivni tipovi su oni koji ne pokazuju agresivnost na otvoren i uobičajen način, nego svoju okolinu kontrolišu i ugnjetavaju na mnogo sofisticiranije načine. Pasivni agresivci su veliki manipulatori, koji su usmereni samo na svoje ciljeve i koji će učiniti sve da do tih ciljeva i dođu, ali to gotovo nikada javno ne pokazuju i ne priznaju. Pasivni agresivci mogu uništiti svoje bližnje, okrećući uvek situaciju u svoju korist, nabijajući im osećaj krivice i grižu savesti. Žrtve fizičke agresije uvek će reći da su „posledice koje trpe znatno veće psihološki nego telesno“, pa nije teško zamisliti kakve su onda posledice sofisticiranog psihološkog terora koji je uglavnom stalan i dugotrajan ako čovek ima posla sa takozvanim „rasnim“ pasivnim agresivcem.

Pasivni agresivci zapravo pokazuju sve što misle, ali to rade na drukčiji način – indirektno se ljute, a izuzetne manipulatorske veštine omogućavaju im da svoju ljutnju maskiraju naizgled savršeno logičnim obrazloženjima i zaključcima, zbog čega ponižavaju okolinu i čine da se svi oko njih osećaju loše. Iza prikrivene agresije krije se tužna istina : takvi ljudi žele odobravanje drugih i neguju zavisnost drugih o sebi. Zbog specifičnosti i perfidnosti ovakvog odnosa, iz njega se nije lako izvući, pre svega zato što malo ljudi prepoznaje o kakvom je ponašanju zaista reč.

Na žalost, istraživanja pokazuju da je više od polovine pasivnih agresivaca vrlo svesna onoga što čini, iako to nikako ne priznaje. Oni su „uvek idealni“ i „nikada ni za šta nisu krivi“…Oni su „dobrice i naivci“, a svi u njihovoj okolini su „loši“…Oni izazivaju i provociraju, a onda prigovaraju i čude se „zašto su ljudi danas tako nervozni“ i „na kratkom fitilju“…Oni tajno prete i vređaju, a javno izigravaju žrtve. Svojim lažima izluđuju svoju okolinu, izazivaju u njima agresiju, a kad se ta okolina pobuni – otvoreno se čude šta im je i zašto tako burno reagiraju. Neretko će čitavu situaciju preokrenuti tako da se okolina još jednom zamisli i preispita je li stvarno bilo razloga za takvu reakciju? Potkopavanje i podrivanje okoline, okretanje činjenica, patološka laž i stalno nezadovoljstvo koje ne žele otvoreno pokazati glavne su odlike pasivnih agresivaca, a to zaista može čoveka izludeti ili mu uništiti samopouzdanje.

Kod pasivnih agresivaca ovakvo ponašanje je prevladavajuće i oni gotovo uvek iskrivljuju događaje i činjenice, jer imaju problem sa skrivenom ljutnjom i ne znaju jasno izraziti svoja osećanja. Gotovo uvek su javno „žrtve“, a tajno – agresori. I bez obzira na to što njihova opravdanja i objašnjenja mogu često zvučati sasvim logično (što većinom potiče od njihove sposobnosti samo-obmane!), takođe je logično upitati se zašto se jednoj istoj osobi uvek događaju takve stvari, dok većina ljudi oko te osobe na druge načine uspeva rešiti svoje probleme i ne nalazi se u sličnim konfliktima sa okolinom?!?

Izuzetno je teško prepoznati ovaj tip ličnosti upravo zato što su vrlo često oni „idealni muževi“ i „idealni očevi“ pred drugima, a nešto sasvim drugo pred svojom porodicom i svojim bližnjima. Njihov stvarni svet je mračan i prepun laži i manipulacija, a oni sami često odbijaju da priznaju da imaju ozbiljan problem. Ko se jednom nađe u tom njihovom iracionalnom svetu, jako teško izlazi iz njega zato što su takvi tipovi spremni na sve kako bi sačuvali svoj „izvor energije“ koji je njima preko potreban. To su toksični ljudi koji, ako im se to dozvoli, mogu godinama crpiti energiju iz svoje okoline držeći u šaci svakoga ko je jednom upao u njihovu zamku neprestalnim lažima i manipulacijama, a neretko i direktnim pretnjama. Od takvih ljudi treba bežati. Što dalje i što brže…dok ne bude previše kasno!

Saznajte kolike su vam šanse da dobijete karcinom

Danas je Svetski dan borbe protiv malignih bolesti koje prete da, za koju godinu, preteknu bolesti srca i popnu se na tron kao glavni uzročnik smrtnosti u svetu. Usvajanjem zdravih navika i prevencijom moguće je preduprediti bolest, a redovnim sistematskim pregledima zaustaviti širenje raka na vreme, čak i ako se kancer već pojavio.

Kao što je već poznato, za pojedine kancere zaslužan je genetski faktor, ponekad je u pitanju čista lutrija da li će ćelije mutirati, ali za većinu tumora postoje određeni spoljašnji rizici na koje možemo da utičemo. Ponekad čuda za nas mogu da naprave pravilnija ishrana, vežbanje, čuvanje od zagađenja i sunčevih zraka…ipak, strah je uvek prisutan i ne treba ga zanemariti.

Ukoliko se plašite da biste nekad u životu mogli da dobijete rak dojke ili pluća, kancer grlića materice, tumor debelog creva – sada za samo deset minuta možete da potvrdite svoje sumnje ili da doživite olakšanje kad shvatite da niste ni pod kakvim rizikom.

Sve što treba da uradite jeste da odete na kanadski portal MyCancerIQ iz Ontarija na OVOM LINKU, odaberete tip maligniteta kojeg se plašite i odgovorite na dvadesetak jednostavnih pitanja (na engleskom jeziku).

Test

Rešite ovaj test i saznajte kolike su vam šanse da dobijete karcinom.

Rezultati testa pokazaće vam kakve su vaše šanse da obolite od te vrste kancera i šta bi trebalo da promenite u cilju prevencije ove opake bolesti.

I ne zaboravite – redovno odlazite na sistematske preglede gde ćete raditi sve neophodne pretrage kako biste otklonili svaku sumnju!

Dekubitus – rana od ležanja

Dekubitus se definiše kao lokalno oštećenje kože ili potkožnog tkiva nastalo zbor sile pritiska, sile smicanja, trenja i vlažnosti, odnosno njihovom kombinacijom. Prva saznanja o dekubitusima dobijena su pri istraživanjima na mumijama u Egiptu.

Ako je nastala rana od ležanja za to nije kriva bolest, to vidljiv znak greha negovatelja“ – rekla je Florens Najtingel 1859.godine.
Savremena nauka kaže – to je neuspeh celokupnog sistema zdravstvene zaštite.

Oštećenje integriteta kože javlja se kod nepokretnih, delimično ili ograničeno pokretnih i kod inaktivnih pacijenata. Ovakva stanja mogu uzrokovati mnoge bolesti ili traume. Dekubitusi se najčešće javljaju kod pacijenata u bolnicama (i u visoko razvijenim državama), domovima za stare i nešto ređe u kućnim uslovima. U zdravstvenim ustanovama o prevenciji i lečenju dekubitusa brinu sestre i lekari, a u kućnim uslovima to je uglavnom prepušteno bliskim osobama. Troškovi lečenja su 2,5 puta veći od troškova prevencije. Stoga je razumevanje uzroka i mehanizma nastanka, uz primenu mera prevencije, ključ za sprečavanja dekubitusa.

Delovi tela pod rizikom

Delovi tela pod rizikom

Delovi tela koji su pod rizikom za nastajanje dekubitalnih rana su oni koji su najviše izloženi pritisku – krsna i trtična kost, greben sedalne, gornji deo bedrene kosti, pete, laktovi, lopatice i ušne školjke. Unutrašnje faktore rizika treba kontrolisati i korigovati ako je to moguće što je zadatak zdravstvenih radnika, a spoljašnje eliminisati. Osnovni spoljašnji faktor je pritisak koji pogoršava cirkulaciju krvi, snabdevanje kiseonikom i drugim hranljivim materijama neophodnim za rad ćelija kože. Taj proces dovodi do usporene eliminacije štetnih materija i početnih oštećenja kože. Klizanje ili smicanje tela nastaje kada pacijent klizi naniže u krevetu ili stolici. Sile smicanja dovode do istezanja ili prelamanja kože i kidanja malih krvnih sudova, što ima za posledicu prekid cirkulacije u tom delu kože. Trenje nastaje pri nepravilnom pomeranju bolesnika, kada ga „vučemo“ po podlozi što dovodi do vidljivih oštećenja površinskog sloja kože, takozvanih oguljotina. Vlažnost kože, usled znojenja ili inkontinencije mokraće i stolice, povećava sile klizanja i trenja i remeti osnovne funkcije kože.
Dekubitus

Dekubitus - to je neuspeh celokupnog sistema zdravstvene zaštite.

Nastanak dekubitusa sprečava se pojačanim merama lične higijene, kupanjem ili prebisavanjem tela toplom vodom i neutralnim sredstvima uz blagu masažu blagim hidrantnim kremama. Posebnu pažnju treba posvetiti higijeni anogenitalne regije. Kod inkontinentnih pacijenata primeniti savremena pomagala. Pelene sa indikatorom vlažnosti su vrlo korisne i mogu se dobiti na recept, a verujem da će uskoro biti na pozitivnoj listi i ulošci za muškarce i žene koji su 50% jeftiniji i komforniji za pacijente. Pri odabiru pomagala treba obratiti pažnju na sertifikat kvaliteta i RothWel test koji definiše moć upijanja. Takože, treba izbegavati upotrebu urinarnih katetera. Lično i posteljno rublje treba da bude komotno i od prirodnih materijala, bez šavova, dugmadi i nabora. Pri svakoj aktivnosti oko bolesnika proveravati izgled kože. Uz pomoć ogledala sa drškom kontrolu mogu obavljati i sami pacijenti.. Promenu položaja tela treba vršiti na dva sata, a nekada i češće. Pri promeni položaja tela aktivirati bolesnika maksimalno i koristiti tehniku odizanja od podloge uz pomoć trapeza ili mekih podmetača.
Kod nas se na tržištu mogu kupiti razne vrste preventivno korektivnih pomagala. Pri odabiru se posavetujte sa stručnjacima. Možete i sami da ih napravite. Urolajte frotir po dužini ili sašijte navlaku (2m/0,4m), napunite je seckanim sunđerom. Dobićete takozvanu Klajn rolnu koja može da se obavija oko tela, podvlači i služi kao oslonac. Radi rasterećenja koristite i veće ili manje jastučiće. Napravite raspored promene položaja tela. Izbegavajte položaj na na leđima i sedenje. Pacijent koji koristi kolica trebalo bi da na svakih 15 minita premešta težinu tela samostalno ili uz pomoć. Kod pacijenata sa oduzetošću jedne strane tela izbegavati da leže na oduzetoj strani. Adekvatni kreveti, antidekubitalni dušecii ili jastučići, kao i razne vrste podmetača mogu da rasterete osetljiva mesta na telu.
U zavisnosti od stanja pacijenta preporučuje se ishrana bogata proteinima, mineralima i vitaminima. Težiti održavanju idealne mase, jer mršavost, ali i gojaznost predstavljaju faktor rizika. Pri hranjenju voditi računa da se ostaci hrane ne nađu u postelji, jer i mrvice hleba mogu da izazovu oštećenje kože.
Prvi stadijum dekubitusa

Prvi stadijum

Drugi stadijum dekubitusa

Drugi stadijum


I pored svih mera prevencije, dekubitus može nastati. Prvi upozoravajući znak je crvenilo, osećaj svraba i bola (I stadijum). Zatim slede plikovi i otok (II stadijum) i te promene su reverzibilne. Kod III, IV i V stadijuma nastaju oštećenja vezivnog i mišićnog tkiva ili oštećenja kostiju. Pored kozervativnog tretmana, duboki dekubitusi zahtevaju hirurški tretman.
Treći stadijum

Treći stadijum dekubitusa

Četvrti stadijum

Četvrti stadijum dekubitusa


Vrlo je važno znati da je pre i posle bilo koje aktivnosti obavezno oprati ruke. Za tretman rane koristiti sredstva koja nisu citotoksična. U kućnim uslovima se može primeniti fiziološki rastvor i bioptrom lampa. U ponudi su razne vrste obloga i gelova u cilju vlažnog zarastanja rane koji su vrlo efikasni, bezbedni i jednostavni za upotrebu i mogu ostati na rani više dana. Lečenje dekubitusa veoma je složen i dug proces koji zahteva multidisciplinaran pristup. Posebno važnu ulogu u lečenju obolelih ima medicinska sestra koja bolesniku pruža svu potrebnu negu i sprovodi neophodne mere prevencije. Vrlo je važno znati i to da lečenje hroničnog dekubitusa spada među najskuplja lečenja u medicini i jedno je od dugotrajnijih.

Pomozite mi, želim da koračam

U martu ove godine pisali smo o tragičnoj sudbini Milice Knežević iz Zrenjanina, kojoj je saobraćajna nesreća zauvek promenila životni put. Zahvaljujući nesebičnoj pomoći naših ljudi širom sveta i upornoj borbi njenih najbližih, Milica je uspela da sedne u invalidska kolica, a polako počinje i sama da sedi na krevetu bez naslona. Iako se brzo umara i ima bolove u šakama i prstima, ova nemoćna devojčica sve se bolje i više odvaja od kolica. Nedavno joj je stiglo i odobrenje za operaciju presađivanja matičnih ćelija u Rusiji. Lekarski pregled, uzimanje matičnih ćelija i sama operacija koštaju oko 21 000 eura, a Milica mora da ostane u Rusiji 21 dan. Celokupno lečenje matičnim ćelijama traje otprilike 1,5 do 2 godine, što zavisi od brzine njenog oporavka. Takođe, kako bi ovaj zahvat bio uspešan, neophodno je da ova devojčica odlazi na tretman svaka 3-4 meseca, tako da ukupni neophodni troškovi za njeno lečenje iznose oko 70 000 eura.

Milica Knežević u kolicima

Milica Knežević u kolicima

Iako niko od stručnjaka ne može sa sigurnošću reći da li će Milica Knežević ikada više stati na svoje noge, ova devojčica ne gubi nadi i čvrsto veruje da će ponovo biti ono što je nekada bila. Na žalost, to ne može sama da ostvari. Ne bez pomoći humanih ljudi. Zbog toga Vas, ovim putem, ponovo molimo da pomognete Milici Knežević u skladu sa svojim mogućnostima kako bi joj omogućili da ostvari trenutno jedinu mogućnost koja joj se pruža da joj bude bolje.
Milica Knežević sa majkom Ljiljanom

Milica Knežević sa majkom Ljiljanom

S obzirom na to da Milica živi sa roditeljima koji nisu zaposleni, njen oporavak u potpunosti zavisi od dobre volje naših ljudi. Vrlo je važno da Milica što pre ode u Rusiju i počne sa neophodnim lečenjem.


Svi oni koji žele da pomognu ovoj devojci mogu to da učine uplatom novčanih priloga na sledeće račune :

Dinarski žiro račun :

KOMERCIJALNA BANKA AD BEOGRAD
Knezevic Milica
205-9001011967581-55

Devizni žiro račun za uplate iz inostranstva :

COBADEFF
COMMERZBANK AG
FRANKFURT AM MAIN, GERMANY
Account with institution:
KOBBRSBG
KOMERCIJALNA BANKA AD BEOGRAD
Svetog Save 14
11000 Belgrade, Republic of Serbia

RS35205903101195908964
MILICA KNEZEVIC
PETRA SKUNDRICA 28
Cestereg, Republic of Serbia

Takođe, porodicu Knežević iz Zrenjanina možete kontaktirati i telefonom na broj 064/42-75-856 ili, ukoliko ste ljubitelj Fejsbuka, možete posetiti i nedavno otvorenu stranicu „Želim da koračam, pomozite mi!“.

Prvi sintetički životni oblik iz epruvete

Pionir genetike, američki naučnik dr Džon Kreg Venter i njegov naučni tim uspeli su da naprave potpuno novi sintetički životni oblik od mešavine laboratorijskih hemikalija! Oni su proizveli novi hromozom od veštačke DNK u epruveti, a onda su ga pretvorili u praznu ćeliju i gledali kako se umnožava. Ljudskom rukom stvorena ćelija je modifikovana verzija jedne od najjednostavnijih bakterija na Zemlji. dr Džon Kreg Venter veruje da će ovi organizmi, nazvani Sintija, utrti put mnogo kompleksnijim stvorenjima koja mogu da pretvore otpad iz okoline u čisto gorivo, vakcinisati protiv bolesti ili apsorbirati zagađenje planete. „Ulazimo u eru ograničenu samo našom maštom“, rekao je nedavno on, objavljujući istraživanje u stručnom časopisu „Science“. Inače, ovaj tim naučnika je 15 godina radio na cilju stvaranja veštačkog života u Institutu „Dž. Kreg Venter“ u Rokvilu, u saveznoj američkoj državi Merilend.


Naučnici su prvo nanizali genetski kod mycoplasma genitalium, najmanje bakterije na svetu koja živi u govedu i kozi. Potom se sačuvali sve informacije na kompjuteru. Onda su iskoristili kompjuterski kod da veštački proizvedu DNK u laboratoriji, modifikujući je sa „vodenim žigom“ kako bi se razlikovala od originala. Konačno, razvili su tehniku odvajanja ćelija bakterije sa originalne DNK i zamenili ih sa novim veštačkim kodom. Nova veštačka ćelija potom je „ponovo osposobljena“ u laboratorijskim uslovima i počela je da se umnožava, što se u današnjme svetu nauke smatra osnovnom definicijom života.
„Ovo je prva sintetička ćelija koja je napravljena, a zovemo je veštačkom jer je ona u potpunosti dobijena od sintetičkog hromozoma, napravljenog od četiri flaše hemikalija u mašini za hemijsko sintetizovanje, počinjući sa informacijom u kompjuteru“, rekao je dr Džon Kreg Venter. „Ovo postaje moćna alatka za pokušaje dizajniranja onoga što želimo da obavlja biologija. Imamo širok spektar aplikacija na umu“, dodao je on. Istraživači sa Instituta „Dž. Kreg Venter“ u Rokvilu planiraju da naprave i algu koja može da uhvati ugljen-dioksid i napravi novo fosilno tečno gorivo spremno za rafinerije.
Iako je napravljen veliki korak u svetu genetike, sve je ovo još uvek veoma jednostavno u smislu prirode. DNK je napravljen od 485 gena, a svaki gen sadrži milionom baznih parova. Ljudski genom, na primer, ima 20.000 gena i tri milijarde baznih parova.
Profesor Džulijan Savulesku, stručnjak za etiku Univerziteta Oksford, smatra da je naučni tim dr Džona Krega Ventera odškrinuo najveća vrata u ljudskoj istoriji, zavirujući u samu budućnost čovečanstva. Nesumljivo je da je ovo tek početak procesa koji bi mogao da dovede do stvaranja mnogo komplikovanijih vrsta, veštačkih životinja i ljudi koji postoje samo u filmovima poput Ridlija Skota ili Stivena Spilberga.

Prokrastinacija ili bolest oklevanja

Iako zvuči poput neke opasne bolesti ili složenog hirurškog postupka, reč „prokrastinacija“ zapravo znači odlaganje ili odugovlačenje vlastitih obaveza bez nekog posebnog objektivnog opravdanja. Drugim rečima, to je ona pojava kada znamo da je nešto najbolje uraditi ili započeti sada, ali to ipak ne učinimo iz nekog razloga. Odugovlačenje ili odlaganje obaveza sveopšte je prisutno u savremenom svetu. Svi se mi odlično snalazimo u poslovima koje volimo ili u kojima uživamo. Ali kad neki zadatak ocenimo kao težak, neugodan ili zastrašujući, tada počinjemo oklevati. Za neke osobe odlaganje ili odugovlačenje je postalo hroničan problem zbog koga su utrošili vreme, propustili prilike, loše izvršili obaveze, umanjili samopoštovanje stalnim samoosuđivanjem i jako povećali svakodnevni nivo stresa.
Vrlo često izgovori koji se koriste za odlaganje ili odugovlačenje obaveza su :
► Ima toliko drugih stvari koje moram pre obaviti.
► Sačekaću dok ne budem raspoložen da to obavim.
► Zašto nam profesor zadaje toliko obaveza…To nije pošteno.
► Sasvim je u redu slaviti . . . osim toga, sutra ću početi s dijetom/učenjem/disciplinom…
► Imam sasvim dovoljno vremena da to učinim.
► Teško mi je govoriti o tome, jer ne znam odakle početi.
► Bolje radim pod pritiskom, zato to ne moram odmah početi.
► Moj zdravstveni problem i nije tako strašan. Sigurno nije ništa.
Istraživanja su pokazala da najmanje 95% ljudi povremeno sačeka pre nego što reši da započne sa izvršavanjem svojih obaveza, a oko 15-20% stalno odlaže svoje obaveze, što (po rečima psihologa) može da bude problematično. Takođe, postoje istorijski zapisi o ljudima čije odugovlačenje ide unazad najmanje 3 000 godina. Međutim, po prvi put ove godine zvanično je obeležen Svetski dan prokrastinacije. Iako je ova bolest, do sada ne baš mnogo poznata, jedna od onih u kojoj se mnogi prepoznaju, psiholozi su je ipak definisali kao oblik patološkog ponašanja za koji je karakteristično odlaganje i odugovlačenje vlastitih obaveza bez nekog posebnog objektivnog opravdanja. Stalno odlaganje aktivnosti, oni vide kao mehanizam pomoću kojeg se ljudi bore protiv nervoze vezane za otpočinjanje ili završavanje posla. Neki ljudi stalno odlažu početak neke aktivnost, završetak započetog ili donošenje neke važne odluke. Ovo odlaganje im je obrazac ponašanja i razlog mnogim teškoćama i nezadovoljstvu, jer ne stižu ništa obaviti na vreme, troše energiju na razmišljanje umesto na delovanje i ne znaju se pokrenuti, a česta poledica takvog stanja je griža savesti koja još više demotiviše čoveka. Iako se nekada verovalo da se radi samo o lenjosti ili o lošoj navici, neka naučna istraživanja pokazala su da se više od 50% studenata, bar jednom u toku studija, nađe u prekrastinaciji, što može dovesti do stresa, osećaja krivice, gubitka lične produktivnosti, stvaranja krize i pojave negodovanja od strane drugih zbog neispunjavanja odgovornosti i obaveza. Međutim, dok je ova pojava u određenoj meri sasvim uobičajena, ona postaje problem ako ugrožava normalno funkcionisanje osobe. U tom slučaju govorimo o bolesti.

Hronična prokrastinacija može biti znak psihičkog ili fiziološkog poremećaja. Prema rečima psihologa, sa prokrastinacijom je gotovo uvek povezano umanjeno samopouzdanje, averzija prema obavezi, impulsivnost, distraktibilnost ili osetljivost na remećenje pozornosti) i smanjena motivacija. Sve ove karakteristike naravno zavise i od prirode obaveze. Na primer, ukoliko se odlaže plaćanje računa, to se povezuje sa impulsivnošću, dok se odlaganje odlaska kod lekara vezuje za anksioznost ili nervozu. Uz prokrastinaciju se često vrlo često vezuje i perfekcionizam i ta se veza dosta često ističe u takozvanoj self-help literaturi. Međutim, naučna istraživanja pokazuju da je ta veza neopravdana, jer neki perfekcionisti u proseku ređe pate od prokrastinacije i mnogo više brinu o svojim obavezama. Takođe, u zadnje vreme se kao glavni uzrok za prokrastinaciju ističe impulsivnost što se opravdava na primeru dileme „platiti račun ili kupiti novi mobilni telefon„. Psiholozi tvrde da prokrastinatori često donose impulsivnu odluku da kupe novi mobilni vođeni mišlju da će račun platiti idućeg meseca. Takođe, vrlo često se prokrastinacija vezuje i za depresiju. Neki psiholozi čak smatraju da prokrastinacija predstavlja imunu odbranu čoveka od društva i teškog okruženja, odnosno sredstvo kojim se ljudi brane od napada savremenog sveta.
Postoje stručnjaci koji prokrastinatore svrstavaju u dva tipa ličnosti. Po njima, opušteni prokrastinatori se usmeravaju na druge obaveze i sfere života, dok ih propuštene obaveze ne brinu previše. Za razliku od njih, napeti prokrastinatori se obično osećaju preplavljeni obvezama i imaju hronični osećaj nedostatka energije. Neka istraživanja pokazuju da je kod prokrastinatora smanjena aktivnost nekih delova frontalnog dela kore velikog mozga. U tom delu mozga postoje takozvani „nervni krugovi“ koji sprečavaju i ometaju funkciju planiranja i delovanja čoveka. Kod većine hroničnih prokrastinatora utvrđena je smanjena aktivnost tog dela mozga, što dopušta priliv spoljnih draži koje ometaju normalan tok planiranja i izvršavanja dužnosti. Slična neaktivnost frontalnog dela kore velikog mozga nađena je i kod osoba koje boluju od ADHD-a (Attention-deficit hyperactivity disorder) ili hiperkinetičkog poremećaja.

Slična neaktivnost frontalnog dela kore velikog mozga nađena je i kod osoba koje boluju hiperkinetičkog poremećaja.

Slična neaktivnost frontalnog dela kore velikog mozga nađena je i kod osoba koje boluju hiperkinetičkog poremećaja.

Ekipa kanadskih eksperata sa koledža u Kalgariju važi za vodeće stručnjake za prokrastinaciji. Putem matematičke metode proračuna, ovi stručnjaci utvrdili su jednačinu putem koje se izračunava prisustvo i stepen prokrastinacije. Takođe, ovaj stručni tim formulisao je i jednostavan test na osnovu kog čovek sam može da utvrdi da li pati od ovog poremećaja i da li ima potrebu da potraži pomoć stručnjaka. Ovaj test možete pronaći na njihovom web sajtu koji se bavi ovom problematikom – MESURE MY PROCRASTINATION (u rubrici „Online studies“ sa leve strane sajta).
Iako još uvek mnogi ovaj poremećaj smatraju bezazlenim i veruju da on ne predstavlja nikakav razlog za brigu, sve veći broj ljudi koji pate od hronične prokrastinacije upravo govori o ozbiljnosti ove bolesti. Početkom 1978. godine obavljeno je prvo ispitivanje u kome su ljudima postavljana pitanja o tome koliko često odlažu obaveze. Samo 1% ispitanika se izjasnio da to čini često, dok je čak 15% reklo da to čini ponekad. U sličnom istraživanju, sprovedenom 2002. godine, pokazalo se da je procenat ispitanika koji često odlažu obaveze popeo na 6%, a čak 60% njih je reklo da to čini ponekad. Iako nekome može izgledati trivijalan i zanemarujući, problem prokrastinacije je nešto sa čime savremeni čovek ima ozbiljnih problema. Terapija hronične prokrastinacije se uglavnom svodi na psihoterapiju uz eventualnu pomoć medikamenata.

Hipertenzija : higijensko-dijetetski režim

Prva linija odbrane u regulaciji krvnog pritiska je promena u načinu života. S obzirom na to da nikotin sužava krvne sudove i povećava krvni pritisak, prestanak pušenja je izuzetno važan u lečenju hipertenzije. Mnoga istraživanja su pokazala da je broj srčanih napada znatno veći kod pušača nego kod nepušača. Higijensko-dijetetski režim podrazumeva manji unos soli, kafe, masne hrane, veći unos kalijuma fizičku aktivnost i smanjenje telesne težine. Postoje jasni dokazi o povezanosti između količine unešene soli i visine arterijskog pritiska. U Japanu, na primer, gde se troši dosta ribe koja sadrži velike količine soli, povećana je incidencija arterijske hipertenzije. Sa druge strane, primitivni narodi Amazonije ili Afrike unose manje soli i kod njih gotovo da nema hipertenzije niti visina pritiska raste sa starenjem.
Smanjenjem unosa soli na manje od 2 g dnevno, smanjuje se i količina vode u organizmu, čime se rasterećuje krvotok. Pravilan izbor namirnica je ključ uspeha u uspešnoj kontroli hipertenzije. Brza hrana, suhomesnati proizvodi, masna mesa, punomasni sirevi, kajmak, puter, pavlake, majonez i slični prelivi i sve druge visokokalorične namirnice treba izbaciti iz upotrebe. Umesto toga, poželjno je konzumirati sveže ili bareno voće i povrće, ribu, piletinu i ćuretinu bez kože, mlade i neslane sireve i jogurt sa niskim procentom mlečne masti. Upotreba celera, peršuna i mirođije je preporučljiva jer oni pomažu izbacivanje tečnosti iz organizma, čime se postiže smanjenje krvnog pritiska. Svež paradajz i sok od paradajza takođe obaraju krvni pritisak. Beli i crni luk snižavaju krvni pritisak, pa se preporučuje povećan unos osobama sa ovim problemom. Neprijatan miris belog luka može da se prevaziđe upotrebom komercijalnih proizvoda bez mirisa. Međutim, treba imati na umu da je svež beli luk najefikasniji. Masna morska riba (losos, sardina, tuna i druge) bogata je omega 3 masnim kiselinama. Ukoliko se koristi u bar tri obroka nedeljno, može doprineti smanjenju i regulaciji krvnog pritiska i masti u krvi.
Zadovoljavajuća fizička aktivnost je brzo hodanje, vožnja bicikla ili plivanje najmanje 3-5 puta nedeljno u trajanju od 30-45 minuta. Nedavna naučna istraživanja sprovedena u Nemačkoj utvrdila je da se povišeni pritisak javlja 10 puta češće kod osoba sa 20% uvećanom telesnom masom u odnosu na one ljude čija je telesna masa blizu idealne. Takođe, u toj studiji se utvrdilo da smanjenje telesne težine za 3,9 kg dovodi do sniženja pritiska. Redovan san i smanjenje stresa su takođe poželjni za regulaciju pritiska, kao i smanjenje unosa alkoholnih, gaziranih i energetskih pića. Ne zaboravite da što je veći prosečni dnevni unos alkohola i hipertenzija je viša. Nije poznato kolika je najmanja doza alkohola koja još nema uticaja na pritisak, ali se smatra da smanjenje konzumiranja alkohola za 100 ml nedeljno dovodi do sniženja pritiska za 1 mmHg.
Dobra regulacija pritiska može da se ostvari i kombinacijom lekova koji smanjuju pritisak krvi na zidove krvnih sudova (antihipertenzivi). Antagonisti kalcijuma, ACE inhibitori, diuretici, alfa i beta blokatori i blokatori angiotenzinskih receptora su lekovi izbora u lečenju hipertenzije, ali adekvatnu terapiju može da odredi samo Vaš lekar. Ne zaboravite da ne postoji idealna kombinacija medikamenata koja odgovara svim pacijentima. Prepisanu terapiju od strane lekara treba poštovati. Lekovi se uzimaju svakodnevno i na način na koji su prepisani. Takođe, ni jedan lek se ne sme samoinicijativno ukinuti kada se krvni pritisak normalizuje. Neophodno je znati i to da antihipertenzivi ne izazivaju nikakvu zavisnost. Tačno je da neki od njih mogu imati neželjena dejstva, ali ukoliko se ona i pojave, neophodno je javiti se lekaru, jer jedino lekar može promeniti terapiju. Dobro regulisanim krvnim pritiskom smatra se pritisak koji je uvek ispod 140/90 mmHg. Kod takvih bolesnika kontrola lekara se vrši svakih šest meseci. Ukoliko je vrednost krvnog pritiska 140/90 mmHg ili više, neophodno je odmah se javiti lekaru kako bi se korigovala korigovala i sprečile posledice neregulisanog krvnog pritiska. Takođe, ne zaboravite da ponesete sa sobom sve upisane vrednosti krvnog pritiska tokom kućne samokontrole, jer one mogu biti od izuzetne pomoći lekaru u određivanju dalje terapije. Redovno merenje krvnog pritiska kod pomaže da se bolje razumeju rezultati merenja krvnog pritiska i faktori koji na njega utiču.
Hipertenzija ili povišeni krvni pritisak je bolest koja zahteva doživotnu kontrolu. Adekvatno lečenje je od izuzetne važnosti, jer svaka nelečena hipertenzija, čak i kada nema tegoba, s vremenom dovodi do trajnih oštećenja srca, mozga i bubrega. O ozbiljnosti ove bolesti dovoljno govori podatak da najmanje 8 miliona ljudi u svetu godišnje umre od posledica povišenog pritiska.

PRVI DEO : Hipertenzija : šta je povišen krvni pritisak?
DRUGI DEO : Hipertenzija : podela, uzroci i simptomi povišenog pritiska
TREĆI DEO : Hipertenzija : komplikacije i dijagnostikovanje povišenog krvnog pritiska
ČETVRTI DEO : Hipertenzija : diuretici i vazodilatatori
PETI DEO : Hipertenzija : beta blokatori i antagonisti kalcijuma
ŠESTI DEO : Hipertenzija : ACE inhibitori
SEDMI DEO : Hipertenzija : higijensko-dijetetski režim