Stres i autoimune bolesti

Mnoge studije su potvrdile povezanost stresa i autoimunih bolesti i to ne ne samo kao njihovog pokretača, već kao i činioca koji dovodi do njihovog pogoršanja. Među njima je i Bazedovljeva bolest štitne žlezde. Istraživanja pokazuju da su kod većine bolesnika stresne situacije prethodile bar godinu dana pre ispoljavanja bolesti.
Štitna žlezda u stresu prima poruku „opasnost!“. Zato pojačano proizvodi hormone koji, zajedno sa hormonima drugih endokrinih žlezda, otvaraju energetske rezerve. Hormoni deluju i na srce podstičući ga da brže pumpa krv da bi svaki deo tela bio pripremljen za odbranu. Sve bi bilo u najboljem redu kada bi organizam zaista fizički potrošio sve to što mu je ponuđeno za odbranu. Međutim, nevolja je u tome što on to ne čini, pa se sav taj arsenal najrazličitijeg „oružja“ usmerava na sopstveni organizam.U tim nervnim i endokrinim procesima, koji ne ostavljaju mirnim ni imunološki sistem, neminovna je pojava autoimune bolesti kao što su šećerna bolest, hipertireoza ili oboljenje nadbubrežnih žlezda.
Bazedovljeva bolest nastaje kada imunološki sistem ne prepoznaje tkivo štitne žlezde kao svoje, već ga biološkim mehanizmima napada kao da je strano telo. Naš organizam znači postaje stranac protiv koga se treba boriti. Posledica ove imunološke reakcije je povećanje štitne žlezde, pojačano stvaranje hormona koji ubrzavaju rad srca, pojačano znojenje i osetljivost na toplotu, podrhtavanje ruku, slabost, umor i smanjenje telesne težine čak i pri normalnoj ishrani. Povećana količina hormona nepovoljno deluje i na psihu izazivajući preosetljivost, nervnu napetost i promenu ponašanja. Ova hipertireoza (ili kako je još stručnjaci nazivaju – tireotoksikoza) se kod nekih osoba pojavljuje samo jednom i nestaje u roku od nekoliko meseci ili godina. Kod drugih ljudi se ona nikada ne povlači.

Štitna žlezda

Štitna žlezda

Bazedovljeva bolest je splet različitih činilaca i može biti i genetski predodređena nasleđivanjem. Od spoljašnjih uzročnika na njenu pojavu najčešće utiču infekcije, nedostatak ili višak joda, pušenje, imunoterapijski lekovi i stres. Povezanost ove bolesti i stresa nastaje izmenom hormona, neurotransmitera i citokina, koji mogu da se otkriju laboratorijskim ispitivanjima u krvnom serumu. Osobe sklone ovoj bolesti godinama pre njene pojave mogu u krvnom serumu da imaju povišenu koncentraciju autoantitela. Žene od nje češće obolevaju, obično između 30. i 50. godine.
Za pojavu autoimunih bolesti izazvanih stresom važno je i kako shvatamo opasnost. Za nekog je nedostatak novca prolazna epizoda, a drugi ga mogu doživeti kao atak na život. Testovima ličnosti utvrđeno je da od Bazedovljeve bolesti češće obolevaju osobe sa hipohondrijom, depresijom ili one koje su nervno iscrpljene.
Oboleli od svih autoimunih bolesti, među kojima je i hipertireoza, treba da se upoznaju sa svojom bolešću i da se maksimalno trude da smanje stresogene situacije ili svoje reakcije. Tada je lečenje hipertireoze uspešnije i brže. To potvrđuje i sve aktuelnije lečenje medikamentoznom terapijom i psihoterapijom koje se sprovodi istovremeno.

Stres i njegove posledice

Engleska reč “stress” doslovno prevedeno znači udarac.Najmanje sedam od deset ljudi smatra svoj život stresnim, a ulaskom u novi milenijum izgleda da se naš životni tempo još više ubrzava. Ljudi sve lošije spavaju, bude se uznemireni, na posao idu umorni, nerviraju se, vraćaju se kući preneraženi saobraćajem, prolaze kroz razvode, gube svoje najdraže. Za razliku od naših predaka čiji je uzrok stresa bio pre svega telesne prirode, moderni stres ili stres 21. veka je uglavnom mentalni ili emocionalni.

Generalno gledano,svaka okolina može uzrokovati stres.

Generalno gledano,svaka okolina može uzrokovati stres.

Savremena nauka otkrila je puteve prenošenja stresnih doživljaja na telo zbog kojih mogu da obole gotovo svi organi u našem organizmu.
Nepovoljno delovanje stresa na organizam odavno je poznato, ali još uvek nije pronađena naučna definicija za telesne reakcije koje nastaju kao odgovor na različita životna iskustva. U suštini, stres je odgovor organizma na nešto što se doživljava kao napad ili pritisak na njega. Prema posledicama, stres može biti mali, odnosno stress izazvan manjim svađama u porodici ili na radnom mestu, stres zbog trke sa vremenom ili prouzrokovan nedostatkom novca, kao i zbog raskoraka između želja i mogućnosti. Postoji i veliki stres koji se ne dešava svakodnevno, ali može izazvati veliku patnju organizma. Većina ove probleme može uspešno da savlada, ali ima i onih kod kojih ostavlja trajne posledice na telesno i psihičko zdravlje.
Na listi činilaca koji izazivaju najjači stress nalaze se mnogobrojni događaji iz naše svakodnevice. Kad su u pitanju događaji socijalne prirode, to su pre svega loši međuljudski odnosi, bračni nesporazumi, razvod, gubitak posla i nezaposlenost. Psihološki stresovi većinom nastaju zbog straha, frustracija ili stalnog duševnog nemira. Stres takođe može da bude i fizičke prirode, izazvan hladnoćom, toplotom, radijacijom, bukom, vibracijama ili povredama.
Stres se ispoljava ubrzanim srčanim radom, nesanicom, umorom, smanjenim ili pojačanim apetitom, smanjenom radnom sposobnošću, visokim krvnim pritiskom, fizičkom napetošću, preteranim pušenjem i konzumiranjem alkohola, kao i čestim promenama raspoloženja i jakim glavoboljama.Neke od reakcija organizma na stres (na engleskom jeziku) možete naći na sledećoj slici (uvećajte sliku klikom na nju).
Posledice stresa

Posledice stresa

Na stres prvo reaguje naš nervni sistem, zatim endokrini sistem (žlezde) i na kraju imunološki sistem.
Stresni događaji u našim životima remete unutrašnju ravnotežu organizma, ali se raznim mehanizmima kompenzacije u našem organizmu ravnoteža ponovo uspostavlja. Ipak, ta sposobnost samoobnavljanja nije bezgranična i nikako nije bezbedna. U stresnim situacijama pojačano se proizvode hormoni, a zatim se odbrambene sposobnosti organizma smanjuju i opada imunitet. Zato su osobe pod stresom podložnije različitim bolestima, ponekad čak i onim najtežim.
U organizmu je sve u ravnoteži i svi organi su međusobno povezani različitim sistemima i to je jako bitno za normalno funkcionisanje našeg organizma. Međutim, stresni doživljaji remete funkcije svih organa.
Stres je, u stvari, alarm za deo mozga koji se naziva hipotalamus, koji preko svojih posrednika šalje poruke žlezdi zvanoj hipofiza. Ova žlezda tada ubrzano proizvodi hormone koji pojačavaju rad drugih endokrinih žlezda. Aktiviranjem hipofize i nadbubrežne žlezde pojačano se proizvode stresni hormoni kortizol i adrenalin, dok se pokretanjem hipofize i štitne žlezde pojačano stvaraju tiroidni hormone. Stimulacijom hipofize i polne žlezde remeti se lučenje polnih hormona kod čoveka.
Povećana količina hormona u krvi nepovoljno deluje na funkcije mozga, srca i krvotoka, organa za varenje i polnih organa. Posledice ovakvog poremećaja ravnoteže mogu biti povišen krvni pritisak, pojačano lučenje kiseline, mučnina i želudačne tegobe, proliv i zatvor, bolovi u mišićima i zglobovima, neuredne i bolne menstruacije kod žena, rana menopauza (prestanak menstruacije) i impotencija kod muškaraca. Stres stimuliše hipotalamus da proizvodi hormone prolaktin. To je hormon koji zaustavlja proizvodnju ženskih polnih hormona u jajnicima i izaziva sterilitet kod žena. Upravo zbog toga je jako bitno da se reakcije na stres kod žena koje se pripremaju za trudnoću svedu na najmanju moguću meru.

Endokrini sistem čoveka

Endokrinologija je grana medicine koja se bavi poremećajima endokrinog sistema sastavljenog od žlezda i njihovim specifičnim izlučevinama (hormoni).
U endokrinim žlezdama, pod uticajem informacija iz spoljašnje ili unutrašnje sredine, sintetišu se hormoni koji su odgovor na te informacije. Ovim putem regulišu se mnoge aktivnosti u našem organizmu : metabolizam, seksualne aktivnosti, rast, količina vode i minerala u organizmu.
Hormoni su organska jedinjenja različite hemijske prirode, koja se (putem krvi, limfe ili cerebrospinalne tečnosti) izlučuju iz žlezda i dospevaju do raznih oragana u ljudskom organizmu. Hormoni pronalaze ciljana tkiva prepoznavajući svoje receptore. Sa receptorima hormoni reaguju na specifičan način i nizom hemijskih reakcija izazivaju metabolički efekat u ćeliji. Njihovo delovanje je vrlo specifično, pa nedostatak hormona dovodi do karakterističnih promena u organizmu.
Endokrine žlezde kičmenjaka su različitog porekla – neke nastaju od ždrelnog epitela (štitna, grudna žlezda), druge su u bliskoj vezi sa mozgom (hipofiza, epifiza), dok se treće razvijaju u oblasti bubrega (nadbubrežne žlezda).
Unutrašnje lučenje kao sporednu funkciju mogu vršiti i drugi organi (jetra, pankreas, pojedini delovi creva, bubrezi, srce), a značajnu endokrinu funkciju imaju i polne žlezde.
Hormonska regulacija metaboličkih aktivnosti uključuje hijerarhiju tipova ćelija koje utiču jedna na drugu bilo da bi stimulisali ili izmenili oslobađanje ili aktivnost određenog hormona. Sekrecija hormona iz endokrinih ćelija je stimulisana hemijskim signalima koji potiču iz viših ćelija u hijerarhijskom sistemu. Glavni koordinator hormonske aktivnosti kod sisara je hipotalamus koji reaguje na inpuls primljen iz centralnog nervnog sistema.

Endokrini sistem

Endokrini sistem


Hipofiza je jedna od najvažnijih endokrinih žlezda našeg organizma. Smeštena je u udubljenju klinaste kosti (turskom sedlu). Spojena sa hipotalamusom. Sastoji se iz tri režnja : prednjeg (adenohipofiza), srednjeg (intermedijarni) i zadnjeg (neurohipofiza).
Prednji režanj hipofize, adenohipofiza, luči dve grupe hormona :
Somatotropni hormon (hormon rasta) koji reguliše rast i razvoj organizma.
Tropini (stimulini) koji direktno utiču na rad drugih žlezda.
U grupu troponina spadaju:
Tireotropni hormon (TSH) – simuliše lučenje štitne žlezde.
Adenokortikotropni hormon (ACTH) – stimuliše rad kore nadbubrežne žlezde.
Folikulostimulirajući hormon (FSH) – simuliše razvoj folikula jajnika i lučenje estrogena; kod muškarca uslovljava spermatogenezu.
Luteostimulirajući hormon (LH) – stimuliše lučenje polnih hormona žene (progesteron) i muškarca (testosteron).
Luteotropni hormon (LTH) – izaziva lučenje mleka kod žena (prolaktin).
Zadnji režanj hipofize, neurohipofiza, predstavlja mesto gde se deponuju hormoni stvoreni u hipotalamusu : antidiuretični hormon (vazopresin) koji stimuliše reapsorpciju vode iz primarne mokraće i oksitocin koji pojačava kontrakcije materice prilikom porođaja i stimuliše naviranje mleka nakon porođaja.
Endokrini pankreas sadrži Langerhansova ostrvca koja se sastoje od 3 tipa ćelija α, β i γ. Ćelije β luče insulin, a ćelije α luče glukagon. Ova dva hormona deluju antagonistički na metabolizam glikoze – insulin smanjuje, a glukagon povećava koncentraciju glikoze u krvi. Oba su podjednako važna upravo zbog svog antagoničnog svojstva. Pri nedostatku insulina dolazi do hiperglikemije (povišen nivo šećera u krvi) što izaziva šećernu bolest, dok pri nedostatku glukagona dolazi do hipoglikemije (smanjen nivo šećera u krvi) što može prouzrokovati komu.
Štitna žlezda se nalazi priljubljena uz prednju i bočne strane grkljana i dušnika. Na rad štitne žlezde utiče adenohipofiza preko Tireotropnog hormona (TSH) koji stimuliše rad štitnjače. Tiroida luči hormone (tiroksin, trijodotironin i tirokalcitonin) za čiju je sintezu neophodan jod. Tiroksin i trijodotironin utiču na fizički i psihički rast i razvoj. Tireokalcitonin snižava nivo kalcijuma u krvi i zajedno sa parathormonom i vitaminom D reguliše okoštavanje kostiju.
Paratireoida ili paraštitna žlezda je parna žlezda. Luči parathormon koji reguliše količinu kalcijuma i fosfora u krvi i kostima.
Nadbubrežne žlezde se nalaze na gornjim polovima bubrega. Sastoje se iz dva dela, kore i srži, koji se međusobno razlikuju i po poreklu i po funkciji.
Kora nadbubrežne žlezde luči mineralokortikoide aldosteron i kortikosteron, koji regulišu promet minerala (natrijuma i kalijuma) i vode, čime održavaju homeostazu. Ovi mineralokortikoidi se nazivaju hormoni koji čuvaju život.
Kora nadbubrežne žlezde luči i glikokortikoide (kortizol) koji regulišu promet ugljenih hidrata, proteina i lipida. Androgeni i estrogeni hormoni kore nadbubrežne žlezde utiču na razvoj polnih organa u dečijem uzrastu.
Srž nadbubrežne žlezde luči adrenalin i noradrenalin. Njihovo dejstvo je slično dejstvu simpatičkog nervnog sistema iz koga i dolazi impuls koji stimuliše njihovo lučenje – ubrzavaju rad srca i povećavaju krvni pritisak.
Polne žlezde su pod uticajem adenohipofize. Endokrina uloga testisa ogleda se u aktivnosti Lejdigovih ćelija koje luče testosteron koji, u pubertetu, dovodi do rasta polnih organa i razvića sekundarnih polnih odlika dečaka. Ovarijum luči estrogene i progesteron. Estrogeni u pubertetu utiču na razvoj polnih organa i sekundarnih polnih odlika devojčica. Oba hormona regulišu menstrualni ciklus kod žena. Progesteron ima važnu ulogu i u trudnoći, jer je njegova funkcija da održava trudnoću dok se na obrazuje placenta. Tada placenta preuzima ulogu održavanja trudnoće lučenjem ovih hormona.
Dakle, uloga hormona u našem organizmu je vrlo značajna. Hormoni regulišu i održavaju celokupan metabolizam, sastav krvi i drugih telesnih tečnosti i normalno funkcionisanje organa. Oni vrše kontrolu i obezbjeđuju rast i razvoj različitih tkiva, organa i celokupnog organizma. Gotovo da nema procesa koji nije neposredno ili posredno pod uticajem jednog ili više hormona. Svaki hormon ima specifične uticaje na metabolizam i funkciju posebnih organa.
Usled nedostatka, smanjenje sinteze ili povećanog stvaranja hormona mogu nastati promene u hemijskim reakcijama koje remete metabolizam i tako izazivaju razne poremećaje i bolesti.