Prokrastinacija ili bolest oklevanja

Iako zvuči poput neke opasne bolesti ili složenog hirurškog postupka, reč „prokrastinacija“ zapravo znači odlaganje ili odugovlačenje vlastitih obaveza bez nekog posebnog objektivnog opravdanja. Drugim rečima, to je ona pojava kada znamo da je nešto najbolje uraditi ili započeti sada, ali to ipak ne učinimo iz nekog razloga. Odugovlačenje ili odlaganje obaveza sveopšte je prisutno u savremenom svetu. Svi se mi odlično snalazimo u poslovima koje volimo ili u kojima uživamo. Ali kad neki zadatak ocenimo kao težak, neugodan ili zastrašujući, tada počinjemo oklevati. Za neke osobe odlaganje ili odugovlačenje je postalo hroničan problem zbog koga su utrošili vreme, propustili prilike, loše izvršili obaveze, umanjili samopoštovanje stalnim samoosuđivanjem i jako povećali svakodnevni nivo stresa.
Vrlo često izgovori koji se koriste za odlaganje ili odugovlačenje obaveza su :
► Ima toliko drugih stvari koje moram pre obaviti.
► Sačekaću dok ne budem raspoložen da to obavim.
► Zašto nam profesor zadaje toliko obaveza…To nije pošteno.
► Sasvim je u redu slaviti . . . osim toga, sutra ću početi s dijetom/učenjem/disciplinom…
► Imam sasvim dovoljno vremena da to učinim.
► Teško mi je govoriti o tome, jer ne znam odakle početi.
► Bolje radim pod pritiskom, zato to ne moram odmah početi.
► Moj zdravstveni problem i nije tako strašan. Sigurno nije ništa.
Istraživanja su pokazala da najmanje 95% ljudi povremeno sačeka pre nego što reši da započne sa izvršavanjem svojih obaveza, a oko 15-20% stalno odlaže svoje obaveze, što (po rečima psihologa) može da bude problematično. Takođe, postoje istorijski zapisi o ljudima čije odugovlačenje ide unazad najmanje 3 000 godina. Međutim, po prvi put ove godine zvanično je obeležen Svetski dan prokrastinacije. Iako je ova bolest, do sada ne baš mnogo poznata, jedna od onih u kojoj se mnogi prepoznaju, psiholozi su je ipak definisali kao oblik patološkog ponašanja za koji je karakteristično odlaganje i odugovlačenje vlastitih obaveza bez nekog posebnog objektivnog opravdanja. Stalno odlaganje aktivnosti, oni vide kao mehanizam pomoću kojeg se ljudi bore protiv nervoze vezane za otpočinjanje ili završavanje posla. Neki ljudi stalno odlažu početak neke aktivnost, završetak započetog ili donošenje neke važne odluke. Ovo odlaganje im je obrazac ponašanja i razlog mnogim teškoćama i nezadovoljstvu, jer ne stižu ništa obaviti na vreme, troše energiju na razmišljanje umesto na delovanje i ne znaju se pokrenuti, a česta poledica takvog stanja je griža savesti koja još više demotiviše čoveka. Iako se nekada verovalo da se radi samo o lenjosti ili o lošoj navici, neka naučna istraživanja pokazala su da se više od 50% studenata, bar jednom u toku studija, nađe u prekrastinaciji, što može dovesti do stresa, osećaja krivice, gubitka lične produktivnosti, stvaranja krize i pojave negodovanja od strane drugih zbog neispunjavanja odgovornosti i obaveza. Međutim, dok je ova pojava u određenoj meri sasvim uobičajena, ona postaje problem ako ugrožava normalno funkcionisanje osobe. U tom slučaju govorimo o bolesti.

Hronična prokrastinacija može biti znak psihičkog ili fiziološkog poremećaja. Prema rečima psihologa, sa prokrastinacijom je gotovo uvek povezano umanjeno samopouzdanje, averzija prema obavezi, impulsivnost, distraktibilnost ili osetljivost na remećenje pozornosti) i smanjena motivacija. Sve ove karakteristike naravno zavise i od prirode obaveze. Na primer, ukoliko se odlaže plaćanje računa, to se povezuje sa impulsivnošću, dok se odlaganje odlaska kod lekara vezuje za anksioznost ili nervozu. Uz prokrastinaciju se često vrlo često vezuje i perfekcionizam i ta se veza dosta često ističe u takozvanoj self-help literaturi. Međutim, naučna istraživanja pokazuju da je ta veza neopravdana, jer neki perfekcionisti u proseku ređe pate od prokrastinacije i mnogo više brinu o svojim obavezama. Takođe, u zadnje vreme se kao glavni uzrok za prokrastinaciju ističe impulsivnost što se opravdava na primeru dileme „platiti račun ili kupiti novi mobilni telefon„. Psiholozi tvrde da prokrastinatori često donose impulsivnu odluku da kupe novi mobilni vođeni mišlju da će račun platiti idućeg meseca. Takođe, vrlo često se prokrastinacija vezuje i za depresiju. Neki psiholozi čak smatraju da prokrastinacija predstavlja imunu odbranu čoveka od društva i teškog okruženja, odnosno sredstvo kojim se ljudi brane od napada savremenog sveta.
Postoje stručnjaci koji prokrastinatore svrstavaju u dva tipa ličnosti. Po njima, opušteni prokrastinatori se usmeravaju na druge obaveze i sfere života, dok ih propuštene obaveze ne brinu previše. Za razliku od njih, napeti prokrastinatori se obično osećaju preplavljeni obvezama i imaju hronični osećaj nedostatka energije. Neka istraživanja pokazuju da je kod prokrastinatora smanjena aktivnost nekih delova frontalnog dela kore velikog mozga. U tom delu mozga postoje takozvani „nervni krugovi“ koji sprečavaju i ometaju funkciju planiranja i delovanja čoveka. Kod većine hroničnih prokrastinatora utvrđena je smanjena aktivnost tog dela mozga, što dopušta priliv spoljnih draži koje ometaju normalan tok planiranja i izvršavanja dužnosti. Slična neaktivnost frontalnog dela kore velikog mozga nađena je i kod osoba koje boluju od ADHD-a (Attention-deficit hyperactivity disorder) ili hiperkinetičkog poremećaja.

Slična neaktivnost frontalnog dela kore velikog mozga nađena je i kod osoba koje boluju hiperkinetičkog poremećaja.

Ekipa kanadskih eksperata sa koledža u Kalgariju važi za vodeće stručnjake za prokrastinaciji. Putem matematičke metode proračuna, ovi stručnjaci utvrdili su jednačinu putem koje se izračunava prisustvo i stepen prokrastinacije. Takođe, ovaj stručni tim formulisao je i jednostavan test na osnovu kog čovek sam može da utvrdi da li pati od ovog poremećaja i da li ima potrebu da potraži pomoć stručnjaka. Ovaj test možete pronaći na njihovom web sajtu koji se bavi ovom problematikom – MESURE MY PROCRASTINATION (u rubrici „Online studies“ sa leve strane sajta).
Iako još uvek mnogi ovaj poremećaj smatraju bezazlenim i veruju da on ne predstavlja nikakav razlog za brigu, sve veći broj ljudi koji pate od hronične prokrastinacije upravo govori o ozbiljnosti ove bolesti. Početkom 1978. godine obavljeno je prvo ispitivanje u kome su ljudima postavljana pitanja o tome koliko često odlažu obaveze. Samo 1% ispitanika se izjasnio da to čini često, dok je čak 15% reklo da to čini ponekad. U sličnom istraživanju, sprovedenom 2002. godine, pokazalo se da je procenat ispitanika koji često odlažu obaveze popeo na 6%, a čak 60% njih je reklo da to čini ponekad. Iako nekome može izgledati trivijalan i zanemarujući, problem prokrastinacije je nešto sa čime savremeni čovek ima ozbiljnih problema. Terapija hronične prokrastinacije se uglavnom svodi na psihoterapiju uz eventualnu pomoć medikamenata.