Međunarodna godina sestara – kreiranje zdravog sveta

Ove, 2010.godine, obeležava se 100 godina od smrti Florence Nightingale. Florence (u prevodu „slavuj“) poznata je kao pionir i utemeljivač moderne nege bolesnika i danas je širom sveta poštovana. Čak i danas, njeni doprinosi teoriji nege, obrazovanja, prakse, istraživanja, statistike, javnog zdravlja i zdravstvene reforme su temeljni i inspirativni. Florence je bila savršen zdravstveni političar i lider od ogromnog uticaja u tom periodu. Borila se za zaštitu životne sredine i prostorije u kojoj boravi bolesnik kako bi promenila uslove koji prouzrokuju bolest. Gradila je mrežu saradnika i razmenjivala mišljenje i stavove sa hiljadama ljudi širom sveta u cilju unapređenja i promovisanja zdravstvene problematike. Njena komunikacija je bila efikasna – može se reći da je Florence bila medijski ekspert u svom vremenu, koji je vršio uticaj na javnu svest sa ciljem da ljudi razumeju i vrednuju značaj zdravlja. Znala je da je od suštinske važnosti zdravih, briga o zdravlju, a bolesnih briga o oporavku. „Moraš imati uticaj na javnost…“ govorila je Florence Naghtingale 1983.godine.
Iz njenog sveobuhvatnog i bogatog iskustva na temu ličnih pitanja zdravlja, ona je zastupala stav da sve sestre treba da stalno održavaju svoju efikasnost, snagu, sosećajnost i brižnu praksu. Taj pristup ona je nazvala „Zdravlje sestrinstva“.

Prozor na kapeli Svetog Duha u Vašingtonu

Danas u XXI veku , u eri „globalnog sela“, ovi široki pogledi Florence mogu postati inovativni pristupi savremenih sestara koje teže da utiču na faktore koji unapređuju i održavaju zdravlje ljudi. Istorijski snimak glasa Florence načinjen je 1890. godine u njenom domu u Londonu. Jedna od rečenica iz tog snimka je i ova namenjena njenim saborcima : „Kada ja u Vašem sećanju budem samo ime, nadam se da će moj glas ovekovečiti moje veliko životno delo. Neka Bog blagoslovi moje stare saradnike iz Balaclava i vrati ih sigurno na njihovu obalu.“
U čast Florence Nightingale, 2010. godina je proglašena za Međunarodnu godinu sestara – 2010 International Year of the Nurse. Osnivači – The Honor Society of Nursing, Sigma Theta Tau International (STTI), Nightingale Initiative for Global Health (NIGH) i Florence Nightingale Museum – pokrenuli su inicijativu sa željom da probude svest više od 15 miliona sestara širom sveta kako bi se aktivno uključile na promociji zdravlja u njihovim zajednicama lokalno i globalno širom sveta. Ove organizacije su oktobra 2009.godine tražile podršku od sestara širom sveta za ovu aktivnost. Više od 21 162 pojediniaca ( medju njima i ja) uključujući i 1 000 predstavnika raznih organizacija sestara koji zastupaju milione birača, dali su veliku podršku da se 2010.godina proglasi Međunarodnom godinom sestara, da sestre kao promoteri rade na podizanju svesti javnosti o prioritetima za zdravlje širom sveta i daju podršku akcionim planovima Ujedinjenih nacija za zdrav svet do 2020, kroz Milenijumske ciljeve. Rezolucija Generalne skupštine UN, pod nazivom „Mobilizacija javnog mnjenja za zdravlje naroda – Zdravi ljudi na zdravoj planeti do 2020“, usvojena je 18.oktobra 2009.godine. U saradnji za osnovnu globalnu inicijativu u čast sestara, njihovog glasa, njihove vrednosti i mudrosti – sestre treba da deluju kao promoteri za stvaranje zdravog sveta. Promotivni flyer na engleskom jeziku možete preuzeti ovde – Flyer for international year of the nurse (pdf format).
Najtingel deklaracija za naš zdrav svet glasi :
„Mi sestre i zabrinuti građani globalne zajednice posvetićemo se lično za ostvarivanje zdravog sveta do 2020. Mi izjavljujemo da smo spremni da se ujedinimo u programima aktivnosti, da delimo informacije i rešenja za rešavanje problema i poboljšanje uslova – lokalno, nacionalno i globalno – u cilju unapređenja zdravlja za sve ljude. Mi ćemo i ubuduće usvajati ličnu praksu i implementirati je u javnu politiku našeg društva i nacije, čineći ovaj cilj dostupnim i neizbežnim do 2020., počev od danas u našim životima, u životima naše nacije i u celom svetu.“
Tokom cele 2010.godine, medicinske sestre sveta imaju priliku da iskažu jedinstveni doprinos ka postizanju zdravlja i blagostanja za sve. Ova svečanost i globalna saradnja sa građanima širom sveta, prikazuje sestre u promociji zdravlja i kako se one zalažu za ostvarivanje Milenijumskih ciljeva razvoja Ujedinjenih nacija. Vodič za planiranje aktivnosti i sugestije za obeležavanje proslave Međunarodne godine sestrinstva možete preuzeti ovde – Vodič za planiranje aktivnosti i sugestije za obeležavanje proslave (pdf format) .
Osnivači Međunarodne godine sestara (2010 International Year of the Nurse – Creating a Healthy World) su :
1. Počasno društvo sestara Sigma Theta Tau International (STTI)
Patricia E. Thompson, RN, EdD, FAAN and CEO
Carol J. Huston, MSN, MPA, DPA, FAAN and 2007-2009 president

Zlatni ključ-nagrada koju dodeljuje počasno društvo sestara

STTI je neprofitna organizacija čija je misija da podržava učenje, znanje i profesionalni razvioj sestara koje su se obavezale da će napraviti prekretnicu u svetskom zdravlju. Osnovano je 1922.godine i broji više od 400 000 članova u 86 zemalja. Članovi uključuju sestre praktičare, instruktore, istraživače, donosioce odluka, preduzetnike i druge. Zlatni ključ, nagrada koju dodeljuje ova asocijacija obrazovnim institucijama širom sveta svake druge godine po vrlo strogim kriterijumima, ustanovljena je 1991.godine.
2. Nightingale Initiative for Global Health (NIGH)
Deva-Marie Beck, RN, PhD, and NIGH International co-director
Barbara Dossey, RN PhD, AHN-BC, FAAN and NIGH International co-director
Cynda H. Rushton, RN, PhD, FAAN and NIGH International co-director
NIGH ima misiju da informiše i osnaži sestre i ostale zdravstvene radnike i edukatore da u „21.veku Nightingale“ rade na lokalnom, nacionalnom i globalnom zajednicom na kreiranju zdravijeg sveta.
3. Florence Nightingale Museum (FNM), London
Caroline Worthington, director
FNM je dobrotvorna kompanija koja je zaštićena 9.12.1987.godine, a registrovana još 22.12.1982.godine. Muzej poseduje jedinstvenu kolekciju predmeta i jedino mesto gde možete saznati punu priču o slavuju sestrinstva sveta i vremena u kome je rušila sve tabue. Muzej će biti zatvoren od 7.09.2009. do maja 2010. kada će se proslavljati stogodišnjica smrti i planirajte posetu novom muzeju. Novi muzej će pričati priču o hrabroj ženi koja se probila kroz društvena ogranilčenja njenog vremena da bi pronašla svoj poziv i time je postala inspiracija mnogim generacijama sestara.
U okviru proslave Međunarodne godine sestara, nacionalna katedrala u Vašingtonu biće domaćin popodnevne molitve za Florens Nightingale u nedelju, 25. aprila 2010.godine, od 16h do 17h, i ovaj dan se dodaje u kalendar praznika. U ovu čast, jedan od prozora na kapeli Svetog Duha oslikan je tako da slavi i veliča njen rad i životno delo.

Pisani tragovi negovanja bolesnika

Nega bolesnih i nemoćnih ljudi sigurno doseže do početaka civilizacije.
Na našim prostorima prvi pisani dokumenti o bolnicama, lečenju, bolesnicima, nezi i negovateljima je Hilandarski tipik Svetog Save. Prvu bolnicu u Srbiji, pri manastiru Studenica kod Raške, podiže Sava Nemanjić po ugledu na Hilandarsku, a Dečansku kao bolnicu pri manastiru Pantokrator u Carigradu koja je bila rasadnik medicinskih znanja i veština onog vremena na Balkanu. U srednjovekovnoj Srbiji niče desetak bolnica pri manastirima u kojima se negom bave obučeni i priučeni monasi. Osnivanjem građanskih bolnica poslove negovanja preuzimaju žene koje su delovale i u porodicama.
Simbol ranog sestrinstva kod nas je lik Kosovke devojke « koja vida rane srpskim junacima », a koji su sledile mnoge žene i devojke iz naroda u vreme balkanskih i svetskih ratova i drugih velikih nesreća. Primer humanosti, plemenitosti i požrtvovanja je naša slikarka Nadežda Petrović koja je, negujući ranjene i bolesne, umrla od pegavog tifusa. Taj rani razvoj sestrinstva u Srbiji doseže do 1921.godine kada je osnovana « Škola za nudilje » u Beogradu i označila početak profesionalnog sestrinstva. Prvi direktor škole bila je Mis Njutn, učenica Florens Najtingel. Škola u trajanju od četiri godine bila je organizovana po internatskom tipu, a upisivana je sa l8 godna starosti i završenih osam razreda gimnazije. Učenice su nosile propisanu uniformu kao obeležje profesije, a svršenim učenicama je, uz diplomu, pripadao i broš izuzetne izrade sa likom Kosovke devojke kao znak pripadnosti profesiji.

Osnivanje « Škole za nudilje » 1921.godine u označilo je početak profesionalnog sestrinstva u Srbiji

Posle Drugog svetskog rata nikle su brojne medicinske škole u većim gradovima u našoj zemlji. Kao odgovor za potrebu podizanja nivoa obrazovanja medicinskih sestara, 1952. godine otvorena je Viša škola za medicinske sestre Crvenog krsta Jugoslavije. l958.godine osnovana je Viša medicinska škola kao samostalna institucija kojoj je, l973. godine, pripojena Viša škola za medicinske sestre Crvenog krsta Jugoslavije. l998.godine otvorena je Viša medicinska škola u Ćupriji što nije dovoljno za dalje obrazovanje medicinskih sestara, ni po nivou ni po broju obrazovnih ustanova. Dobra zdravstvena nega i zdravstvena zaštita nije moguća bez dobro obrazovanih medicinskih sestara.
Klinika za živčane i duševne bolesti osnovana je 10. oktobra 1923.godine. Više puta je transformisana. Sve do 1936. godine, Klinika nije imala svoj prostor već je bila smeštena u Bolnici za duševne bolesti, kada dobija svoje prostorije u desnom krilu Anatomskog instituta sa 36 postelja (muško i žensko odeljenje) i sopstvenu ambulantu. Prvi upravnik Klinike je bio Dr Laza Stanojević, vanredni professor neuropsihjijatrije od 1922. godine na Medicinskom fakultetu, osnovanom 1919. godine. Školovanje profesionalnih medicinskih sestara u Srbiji počinje 1921.godine otvaranjem Škole za nudilje u Beogradu. Godine 1939. tadašnji asistent volonter dr Jovan Ristić organizuje rad i otvara kliničku laboratoriju za biohemijska ispitivanja likvora, krvi i urina. U toku Drugog svetskog rata klinika biva iseljena u prostor Ušne klinike, a useljava se nervna bolnica nemačke okupacione vojske. Završetkom rata Klinika nastavlja svoj razvoj. Godine 1946. dobija čisto psihijatrijsko odeljenje ( nekadašnje “F” odeljelje) sa 72 bolesničke postelje. Godine 1950. proširuje se prizemnom zgradom sa 45 postelja koja radi kao dečije odeljenje (nekadašnje “E” odeljenje, sada Institut za decu i omladinu). Iste godine otvara se i psihijatrijsko odeljenje na Avali ( nekadašnje “G” odeljenje ). 1956. godine dovršava se takozvani “novi deo” zgrade gde klinika dobija još 100 postelja, biblioteku, svako od tri odeljenja svoju trpezariju i priručnu kuhinju, sobu za intervencije, priručni magacin i lekarske sobe. Klinika ima svoju biohemijsku laboratoriju, ambulantu sa tri ordinacije, sobu za intervencije, čekaonicu sa šalterom, prostor gde će kasnije doći rentgen, garderobu za bolesnike i prostor za administraciju. 1954. godine profesor doktor Jovan Ristić otvara kabinet za EEG, 1966. godine kabinet za EMG, a 1972. godine odeljenje za radioizotope u zgradi dečijeg odeljenja i rentgen. 1979. godine otvorena je i neuroimunološka laboratorija. Početak rada čiste neurologije praktično počinje 11.novembra 1972. godine kada Savet klinike donosi odluku da se na odeljenje A,B,C i D primaju samo neurološki bolesnici, a kao samostalno formirana i pravno regulisana vodi se od 1.3.1983. godine.
Pokušavajući da nađemo ko, šta i kako je negovao bolesnike našli smo samo tragove. Pitamo se ko je sve ove godine negovao naše bolesnike? Listamo stare spise. U svakoj istoriji piše koji lekar je vodio bolesnika, kako je lečen, tok i ishod bolesti…Od samog početka rada naše kuće, saznajemo iz sačuvanih istorija da se naše kolege veoma trude da savesno prate vitalne znake bolesnika, da primene terapijske mere, propisanu ishranu…

Jesu li ovo začeci sestrinstva u Srbiji?

Zadivljuje potreba anonimnog zdravstvenog radnika (predpostavljamo bolničara) koji neguje komatoznog bolesnika da prati povišenu temperaturu pacijentu u toku noći i zabeleži njene vrednosti i mimo rubrika određenih za to. Da propisno stavlja bolesniku kesu sa ledom na glavu, da pušta određenu količinu krvi i sve to da zapiše. Da li je to začetak liste zdravstvene nege u Srbiji? Od daleke 1923. godine slede primeri iz 1924,1925,1926…Da je savesna nega bolesnika i briga o bolesniku bila svestrana možemo zaključiti i iz ovih zaista istorijskih istorija bolesti. Ova stara lista zdravstvene nege, izvučena iz arhive, svedoči o praćenju temperature koja prelazi 40C posle izazivanja malaričnih napada u 1924.godini. Da podsetimo, bečki profesor Vagner fon Jaureg dobio je Nobelovu nagradu za pireto terapiju kod luesa 1927. godine.

Da li je to začetak liste zdravstvene nege u Srbiji?

Zatim primer o zbrinjavanju bolesnog dečaka posle lečenja na Klinici, saradnji kliničkih i odgovarajućih službi i njihov savestan rad. Eto, neko je zapisao bar deo nege i truda oko bolesnika. Čitamo da je bolesnik kateteriziran, da je uredno ispirana mokraćna bešika, da je urađena klizma, da je rana previjena, da je bolesnik okupan, da je urađena masaža, data terapija, merena temperature, puls i pritisak. Ali, ono što ne znamo je – ko je to radio? U jednoj istoriji bolesti iz 1952. godine, tada mlada lekarka, a sada profesor u penziji, piše da je Dane bolničar raportirao o stanju bolesnika u toku noći te je, vidimo dalje u istoriji, odmah pozvan konsultant koji je pregledao bolesnika.
Poverenje i saradnja lekara i bolničara i kasnije školovanih medicinskih sestara su izuzetni, ali pisani tragovi o radu bolničara iz tog vremena su veoma oskudni. Ostala su usmena predanja koja je slušala i moja generacija, a deo iskustava naših predhodnika usvojili smo i mi poštujući svoje učitelje i njihovo mukotrpno stečeno znanje.

Grafički prikaz piretoterapije

Iz priča starih bolničara i lekara i zabeleženih detalja u istorijama, sasvim sigurno znamo da su tadašnji bolničari obavljali kompletnu higijensku obradu bolesnika. Davali su peroralnu terapiju, kateterizirali mokraćnu bešiku, klistirali, previjali dekubitalne rane, masirali nepokretne bolesnike, pomagali u vežbama teže pokretnim bolesnicima, hranili bolesnike, asistirali pri primeni elektrošokova, insulinskog šoka, faradizacije, asistirali pri izvođenju lumbalne i subokcipitalne punkcije, sterilisali sav potreban material kuvanjem u kasetama i vodili bolesnike na razne preglede i snimanja…U nedostatku prostora, donošenu hranu iz centralne kuhinje hranu delila je na hodniku bolničarka – priučena servirka. Na hodniku su, pre završetka „novog dela“, vršene i lumbalna i subokcipitalna punkcija. Tu se ubrizgavao i vazduh u komorni sistem da bi zatim bolesnike na nosilima transportovali na snimanje u drugu zgradu.

Medicinska sestra Ružica Joković

Od 1946. godine negu bolesnika na Nervnoj klinici, vodila je bolničarka Marica Mihaljić. Školovanje bolničara je bilo raznoliko. Muškarci su mogli da završe Sanitetsku podoficirsku školu, a žene tromesečne i šestomesečne kurseve na klinikama ili jednogodišnju školu uz rad na klinici. Prve školovane medicinske sestre, Ružica Joković i Marija Ićurup Odžić, raspoređene su od Ministarstva zdravlja 1949.godine. One su bile drzavne pitomice školovane tri godine za ovu profesiju. Nastava je bila celodnevna, a smeštaj internatski. Knjiga nije bilo, pa se učilo iz beležaka. Sestra Ružica Joković je bila šabački đak, a sestra Marija Ićurup Odžić beogradski. Tada su sestre radile kao lekarski pomoćnici. Asistirale su lekarima pri obavljanju dijagnostičkih i terapeutskih postupaka poput subokcipitalne punkcije, elektrošokova, faradizacije, piretoterapije, uvođenja u insulinsku komu, itd. Sestre su samostalno uzimale materijal za laboratorijsku obradu, davale oralnu i parenteralnu terapiju, a kasnije rukovodile i radom odeljenja. Ostale poslove nege bolesnika obavljali su bolničari.
Maja 1951. godine na kliniku je raspoređena sestra Rajka Milovanović koja je l955. godine postavljena za glavnu sestru Neuropsihijatrijske klinike. Ona dostojanstveno i stručno organizuje negu bolesnika, utemeljujući negu neuroloških bolesnika i obrazuje za to kvalitetne i samostalne u radu medicinske sestre. Boravak u Nacionalnoj bolnici Qveen Square u Londonu ( kao jedna od l2 izabranih sestara iz cele Jugoslavije) još više obogaćuje njena saznanja i viđenje sestrinstva. Uz pomoć i podršku saradnika i mlade sestre, koje dolaze na Kliniku narednih godina, izrastaju u vrhunske profesionalce što postaje tradicija naše kuće. Sestre koje u svom radu praktično primenjuju metod procesa zdravstvene nege iako nemaju saznanja o njemu , čine napore da to što rade i zableže, prilagođavajući i osmišljavajući postojeće liste intenzivne i poluintenzivne nege potrebama svojih neuroloških bolesnika. Na kvalitetnu osnovu koju je postavila sestra Rajka Milovanović svoj doprinos ugrađuju glavni medicinski tehničar Janković Radomir, a potom i glavna sestra Stojaković Jagoda.

Rajka Milovanović, glavna sestra Neuropsihijatrijske klinike 1955.godine

Osamdesetih godina, Klinika se i formalno zakonski osamostaljuje, a služba nege i pansiona (samostalna organizaciona i funkcionalna celina zdravstvene nege) dobija nov zamah sa glavnom sestrom Dobrilom Pejović. Ona nesebično pomaže i podstiče mnoge sestre da nastave školovanje i usavršavanje i svoja nova saznanja primene u svakodnevnom radu. Godine 1993., povodom 12. maja, Međunarodnog dana medicinskih sestara, Savez zdravstvenih radnika Beograda dodelio je povelju Institutu za neurologiju KCS u znak priznanja za izuzetno angažovanje na unapređenju zdravstvene nege i afirmacije sestrinske profesije.
Koliko je važno da se zapiše sve što je urađeno i što se dogodilo ne moramo podvlačiti. Po našim dragocenim istorijama bolesti možemo pratiti i razvoj naše kuće u celini. Vidimo da ide uzlaznom linijom do Drugog svetskog rata. Nervna klinika ima svoju košuljicu istorije bolesti, svoju temperaturnu listu i interklinički uput. U ratnom i posleratnom periodu vidljiv je nedostatak bilo kakvih obrazaca, pa i pribora za pisanje. Kao preteču naše čuvene liste zdravstvene nege čini se da možemo dati improvizovanu listu koju je sačinila koleginica 1955. godine kao dodatak standardnoj temperaturnoj listi.. Služila joj je za praćenje insulinskih koma koje su provocirane u terapijske svrhe i piretoterapije.
U našoj kući je cenjena i negovana i institucija raporta. Dežurna ekipa je sopštavala sve značajnije promene u toku svog rada. Raport je predavan usmeno, a kasnije je saopštavan pismeno. Nažalost, te knjige nismo pronašli…
Naš veliki učitelj, uvaženi profesor doktor Josif Vesel sagledao je zaista veliku odgovornost i delokrug rada medecinske sestre, i pionirski, u svom udžbeniku, sada već daleke 1979. godine zapisao:
„U glavama bolesnika pa i nas zdravstvenih radnika, često se pod pojmom „terapija“ podrazumeva samo ono što se daje preko medikamenata, injekcija ili posebnim aparatom, a pod pojmom „nega“ ono što medicinska sestra samoinicijativno ili po nalogu radi u okviru lične higijene i ishrane. Potrebno je da se taj dualizam kako u shvatanjima, tako i u praksi, prevaziđe. U cilju što boljeg sagledavanja jedinstvenog pojma „terapije“, navešću ovaj primer. Na odeljenje se prima bolesnik sa apopleksijom… Zbog pomućenja svesti mora da je stalno u krevetu. Lekar će ordinirati jedan od savremenih načina medikamentozne terapije…Od momenta aplikacije medikamentozne terapije život bolesnika je u rukama medicinske sestre. Koji su to činioci koji će odlučiti o sudbini bolesnika? Da se ne pothrani suviše i da mu ne oslabi opšti odbrambeni mehanizam (ishrana), da ne nazebe, jer je disponiran da dobije zapaljenje pluća, da dobije minimum potrebne tečnosti, da ne padne sa kreveta, da ne dođe do retentio alvi et urinae, da ne dobije dekubitus, da ga ne uzbude suviše okolni bolesnici i poseta. Nekada na bolesnikovu sudbinu više utiče činjenica da je nekoliko minuta bio otkriven ( sam se otkrio ) kraj otvorenog prozora nego što nije primio određenu injekciju…“

Ovaj članak možete pročitati ili preuzeti sa našeg sajta klikom na link „Pisani tragovi negovanja bolesnika„ (pdf format)