Prokrastinacija ili bolest oklevanja

Iako zvuči poput neke opasne bolesti ili složenog hirurškog postupka, reč „prokrastinacija“ zapravo znači odlaganje ili odugovlačenje vlastitih obaveza bez nekog posebnog objektivnog opravdanja. Drugim rečima, to je ona pojava kada znamo da je nešto najbolje uraditi ili započeti sada, ali to ipak ne učinimo iz nekog razloga. Odugovlačenje ili odlaganje obaveza sveopšte je prisutno u savremenom svetu. Svi se mi odlično snalazimo u poslovima koje volimo ili u kojima uživamo. Ali kad neki zadatak ocenimo kao težak, neugodan ili zastrašujući, tada počinjemo oklevati. Za neke osobe odlaganje ili odugovlačenje je postalo hroničan problem zbog koga su utrošili vreme, propustili prilike, loše izvršili obaveze, umanjili samopoštovanje stalnim samoosuđivanjem i jako povećali svakodnevni nivo stresa.
Vrlo često izgovori koji se koriste za odlaganje ili odugovlačenje obaveza su :
► Ima toliko drugih stvari koje moram pre obaviti.
► Sačekaću dok ne budem raspoložen da to obavim.
► Zašto nam profesor zadaje toliko obaveza…To nije pošteno.
► Sasvim je u redu slaviti . . . osim toga, sutra ću početi s dijetom/učenjem/disciplinom…
► Imam sasvim dovoljno vremena da to učinim.
► Teško mi je govoriti o tome, jer ne znam odakle početi.
► Bolje radim pod pritiskom, zato to ne moram odmah početi.
► Moj zdravstveni problem i nije tako strašan. Sigurno nije ništa.
Istraživanja su pokazala da najmanje 95% ljudi povremeno sačeka pre nego što reši da započne sa izvršavanjem svojih obaveza, a oko 15-20% stalno odlaže svoje obaveze, što (po rečima psihologa) može da bude problematično. Takođe, postoje istorijski zapisi o ljudima čije odugovlačenje ide unazad najmanje 3 000 godina. Međutim, po prvi put ove godine zvanično je obeležen Svetski dan prokrastinacije. Iako je ova bolest, do sada ne baš mnogo poznata, jedna od onih u kojoj se mnogi prepoznaju, psiholozi su je ipak definisali kao oblik patološkog ponašanja za koji je karakteristično odlaganje i odugovlačenje vlastitih obaveza bez nekog posebnog objektivnog opravdanja. Stalno odlaganje aktivnosti, oni vide kao mehanizam pomoću kojeg se ljudi bore protiv nervoze vezane za otpočinjanje ili završavanje posla. Neki ljudi stalno odlažu početak neke aktivnost, završetak započetog ili donošenje neke važne odluke. Ovo odlaganje im je obrazac ponašanja i razlog mnogim teškoćama i nezadovoljstvu, jer ne stižu ništa obaviti na vreme, troše energiju na razmišljanje umesto na delovanje i ne znaju se pokrenuti, a česta poledica takvog stanja je griža savesti koja još više demotiviše čoveka. Iako se nekada verovalo da se radi samo o lenjosti ili o lošoj navici, neka naučna istraživanja pokazala su da se više od 50% studenata, bar jednom u toku studija, nađe u prekrastinaciji, što može dovesti do stresa, osećaja krivice, gubitka lične produktivnosti, stvaranja krize i pojave negodovanja od strane drugih zbog neispunjavanja odgovornosti i obaveza. Međutim, dok je ova pojava u određenoj meri sasvim uobičajena, ona postaje problem ako ugrožava normalno funkcionisanje osobe. U tom slučaju govorimo o bolesti.

Hronična prokrastinacija može biti znak psihičkog ili fiziološkog poremećaja. Prema rečima psihologa, sa prokrastinacijom je gotovo uvek povezano umanjeno samopouzdanje, averzija prema obavezi, impulsivnost, distraktibilnost ili osetljivost na remećenje pozornosti) i smanjena motivacija. Sve ove karakteristike naravno zavise i od prirode obaveze. Na primer, ukoliko se odlaže plaćanje računa, to se povezuje sa impulsivnošću, dok se odlaganje odlaska kod lekara vezuje za anksioznost ili nervozu. Uz prokrastinaciju se često vrlo često vezuje i perfekcionizam i ta se veza dosta često ističe u takozvanoj self-help literaturi. Međutim, naučna istraživanja pokazuju da je ta veza neopravdana, jer neki perfekcionisti u proseku ređe pate od prokrastinacije i mnogo više brinu o svojim obavezama. Takođe, u zadnje vreme se kao glavni uzrok za prokrastinaciju ističe impulsivnost što se opravdava na primeru dileme „platiti račun ili kupiti novi mobilni telefon„. Psiholozi tvrde da prokrastinatori često donose impulsivnu odluku da kupe novi mobilni vođeni mišlju da će račun platiti idućeg meseca. Takođe, vrlo često se prokrastinacija vezuje i za depresiju. Neki psiholozi čak smatraju da prokrastinacija predstavlja imunu odbranu čoveka od društva i teškog okruženja, odnosno sredstvo kojim se ljudi brane od napada savremenog sveta.
Postoje stručnjaci koji prokrastinatore svrstavaju u dva tipa ličnosti. Po njima, opušteni prokrastinatori se usmeravaju na druge obaveze i sfere života, dok ih propuštene obaveze ne brinu previše. Za razliku od njih, napeti prokrastinatori se obično osećaju preplavljeni obvezama i imaju hronični osećaj nedostatka energije. Neka istraživanja pokazuju da je kod prokrastinatora smanjena aktivnost nekih delova frontalnog dela kore velikog mozga. U tom delu mozga postoje takozvani „nervni krugovi“ koji sprečavaju i ometaju funkciju planiranja i delovanja čoveka. Kod većine hroničnih prokrastinatora utvrđena je smanjena aktivnost tog dela mozga, što dopušta priliv spoljnih draži koje ometaju normalan tok planiranja i izvršavanja dužnosti. Slična neaktivnost frontalnog dela kore velikog mozga nađena je i kod osoba koje boluju od ADHD-a (Attention-deficit hyperactivity disorder) ili hiperkinetičkog poremećaja.

Slična neaktivnost frontalnog dela kore velikog mozga nađena je i kod osoba koje boluju hiperkinetičkog poremećaja.

Ekipa kanadskih eksperata sa koledža u Kalgariju važi za vodeće stručnjake za prokrastinaciji. Putem matematičke metode proračuna, ovi stručnjaci utvrdili su jednačinu putem koje se izračunava prisustvo i stepen prokrastinacije. Takođe, ovaj stručni tim formulisao je i jednostavan test na osnovu kog čovek sam može da utvrdi da li pati od ovog poremećaja i da li ima potrebu da potraži pomoć stručnjaka. Ovaj test možete pronaći na njihovom web sajtu koji se bavi ovom problematikom – MESURE MY PROCRASTINATION (u rubrici „Online studies“ sa leve strane sajta).
Iako još uvek mnogi ovaj poremećaj smatraju bezazlenim i veruju da on ne predstavlja nikakav razlog za brigu, sve veći broj ljudi koji pate od hronične prokrastinacije upravo govori o ozbiljnosti ove bolesti. Početkom 1978. godine obavljeno je prvo ispitivanje u kome su ljudima postavljana pitanja o tome koliko često odlažu obaveze. Samo 1% ispitanika se izjasnio da to čini često, dok je čak 15% reklo da to čini ponekad. U sličnom istraživanju, sprovedenom 2002. godine, pokazalo se da je procenat ispitanika koji često odlažu obaveze popeo na 6%, a čak 60% njih je reklo da to čini ponekad. Iako nekome može izgledati trivijalan i zanemarujući, problem prokrastinacije je nešto sa čime savremeni čovek ima ozbiljnih problema. Terapija hronične prokrastinacije se uglavnom svodi na psihoterapiju uz eventualnu pomoć medikamenata.

Dva stanja stresa

Moderno doba donelo je prosečnom čoveku brz tempo života, loše međuljudske odnose, dugotrajno obrazovanje, poslovnu kompeticiju,borbu za moć, društveni status ili golu egzistenciju, Međutim, to isto moderno doba donelo je čoveku još nešto – neprestalni izvor stresnih događaja.
Stresni događaj definiše se kao događaj koji jedna osoba procjenjuje kao ugrožavajući ili opasan za nešto što je njoj važno. Takav događaj osoba može smatrati kao jako bitan činioc koji može izmeniti tok celog njenog života. Nismo svi isti i ne reagujemo svi jednako na događaje u našim životima. Tako je i stres unutrašnje i vrlo subjektivno stanje svakog od nas koje predstavlja reakciju na stresni događaj iz naše spoljne sredine.U medicini, stres se definiše kao stanje mobilisanosti psihofizičkih podsistema organizma. Jedan je od glavnih faktora rizika za nastajanje mnogih bolesti. Postoje dve kategorije stanja stresa – stanje akutnog stresa i stanje hroničnog stresa.
Za stanje akutnog stresa karakterističan je doživljaj emocionalne patnje. Osoba koja je u stanju akutnog stresa svesna je svoje nervoze, uzenmirenosti, tuge i potištenosti. Takva osoba nosi u sebi bes prema drugima,ali i prema sebi i često pribegava preteranoj upotrebi alkohola, cigareta ili kafe. Slabe je koncentracije, sklona zaboravnosti, vrlo često opsednuta istim mislima i zabrinuta je za svoje psihičko stanje.Sve se to negativno odražava na kvalitet života te osobe, na njen odnos sa ljudima i na kvalitet sna i stanje stresa se produbljuje i postaje sve intenzivnije.
Ako se takva osoba ne oslobodi stanja akutnog stresa na vreme, onda se ono vrlo lako razvija u stanje hronočnog stresa.
Za stanje hroničnog stresa karakteristično je odsustvo doživljaja emocionalne patnje. To je, ujedno, i suštinska razlika između akutnog i hroničnog stresa.
Stanje hroničnog stresa nastaje tako što osoba vremenom razvija toleranciju na manifestacije akutnog stresa. Jednostavno, osoba se navikava na te manifestacije ignorišući ih ili negirajući ih. U sve većoj meri takva osoba se distancira od drugih ljudi, izbegava intimne i socijalne kontakte i sve teže pronalazi lično zadovoljstvo u svakodnevnim aktivnostima, fokusirajući se na imaginarne ciljeve u budućnosti. Osoba u stanju hroničnog stresa prisilno radi, stalno mora biti aktivna i zauzeta nečim i opuštanje pronalazi uz upotrebu alkohola, droga i samoinicijativnog korištenje tableta za smirenje. Česta je pojava „mehaničkog“ seksa, odnosno seksa bez emocija i uživanja, kod takvih osoba. Međutim, vremenom se razvija tolerancija i na sve to i tada osoba vrlo lako postaje hronični zavisnik.
Pored prisilnog rada, kod osobe u stanju hroničnog stresa prisutni su umor, hronični vremena, manjak motivacije, cinizam, negativizam i preterana kritičnost prema drugima. Impulsivno ponašanje, nesanica, neprestalno bavljenje problemima sa posla izvan radnog vremena konačno dovodi osobu pod hroničnim pritiskom do fizičkog kolapsa koji se, između ostalog, manifestuje intenzivnim bolom, tremorom, malaksalošću, a jako su česte i pojave epileptičkih napada.
Stanje akutnog stresa predstavlja signal organizma da se nešto dešava, a stanje hroničnog stresa da je opasnost pred vratima. Međutim, zbog neznanja i ignorisanja signala stresa osoba nastavlja sa istim stilom života.
Osoba koja pati od stanja hroničnog stresa prvo se obraća za pomoć zbog somatskih tegoba poput povećanog pritiska, glavobolje, bolova ili ukočenosti vrata ili leđa ili zbog napetosti u predelu stomaka. Nakon detaljnog medicinskog pregleda, različitih dijagnoza i simptomatske terapije, vrlo često se utvrdi da nema direktnog organskog uzroka fizičkih tegoba. Tek nakon svega toga osoba se obraća psihologu psihoanalitičaru za pomoć. Na žalost, kod nas je bilo koji pojam koji počinje sa “psiho” još uvek tabu tema. Neznanje i pre svega neinformisanost našeg čoveka udaljava njegov um od mogućnosti da se otvori i otvoreno prizna svoj problem. Upravo to dovodi do nastanka mnogih akutnih bolesti.
U stanju akutnog stresa osoba doživljava patnju emocionalne prirode i upravo je to trenutak kada je neophodno potražiti stručnu pomoć. Kod razvijenog stanja hrončinog stresa osoba se navikava na manifestacije stanja stresa i ne opaža ih kao problem. Iako je problem tu i očigledan, osoba i dalje odbija da prizna da joj je pomoć neophodna i, kao komplikacija, razvijaju se brojni simptomi somatske prirode. Sa obzirom na to da osoba u stanju hroničnog stresa nema doživljaj lične patnje, vremenom dolazi do opšte fizičke iscrpljenosti što je odlična podloga za nastanak hroničnih i akutnih bolesti.
Zbog svog neznanja ili ignorisanja problema, sve je veći broj ljudi u modernom, savremenom svetu koji trpe tegobe ne obraćajući se stručnjacima za pomoć. Ignorisanjem realnosti, ljudi sami doprinose oštećenju određenih neuroloških funkcija ili čitavih organa u sopstvenom organizmu i stvaraju idealnu podlogu za razvoj mnogobrojnih bolesti.