O blogu

Nedavno sam na nekoj internet televiziji gledala reportažu o jednoj mentalnoj ustanovi u Srbiji. Dovela me je do suza. A onda sam na jednom forumu čitala iskustva pacijenata u Srbiji. Prema sopstvenom iskustvu, pisali su kako se postupa sa pacijentima u Srbiji. Zatim sam, slučajno, naišla na drugi forum na kome su članovi foruma postavljali pitanja vezana za svoje zdravlje. Odgovarali su im drugi članovi koji, sudeći po datim odgovorima, malo znaju o postavljenim temama. Uglavnom se sve svodilo na priču rekla-kazala. Shvatila sam koliko prosečni ljudi u Srbiji malo znaju o medicini uopšte i patologiji svog sopstvenog tela.
U želji da uđem u samu srž problema, pokušala sam da pronađem neke od odgovora na internetu. Na svaki moj pokušaj da pronađem bilo kakvu informaciju vezanu za medicinu, zdravstvo ili sestrinstvo u Srbiji, uglavnom sam dobijala rezultate tipa : “Sta radi ministarstvo zdravlja u Srbiji?”, “Da li je moguce da u 21 veku, u prestonici Srbije, žena ne moze da primi epiduralnu anesteziju?”, “Zašto ne postoje regulatorna tela koja bi postavila standarde za praksu lekarima i medicinskom osoblju” ili “Zašto se osnovna ljudska prava ne poštuju?”. Bilo je tu i mnogo blogova koji govore o korupciji u zdravstvu, profesionalnoj etici zdravstvenih radnika, raznoraznim pričama iz “ličnih iskustva”, Hipokratovoj zakletvi koju “niko više ne poštuje“…
Međutim, ono što je meni upalo u oči je upravo činjenica da nigde na internetu nećete naći ni jedan jedini blog u Srbiji koji govori o medicini, patologiji ljudskog tela ili patologiji bolesti! Sa druge strane, prepun je internet hrvatskih sajtova i blogova koji pišu upravo o ovoj temi. To poražavajuće saznanje dovelo me je do pomisli da ukoliko naš čovek boluje od neke bolesti, bilo da je ona hronična ili akutna, jednostavno nema gde da potraži odgovore za svoje nedoumice. Čak i kada ode kod lekara, obično se taj susret završi rutinskim pregledom bez detaljnog objašnjenja. I tako, naš čovek ostaje zbunjen i sam u svojoj bolesti, primoran da odgovore potraži na nekom drugom mestu (kroz priče drugih iz ličnih iskustva, na primer). Epilog toga je nedavna tvrdnja čoveka da su mu, prilikom jedne od hirurških intervencija, lekari izvadili i jedan bubreg (što je, naravno, dokazano kao neistina).
Nakon skoro 10 godina rada u našem zdravstvu, igrom slučaja, otišla sam u inostranstvo.
Do tada sam bila ubeđena da znam mnoge stvari iz oblasti medicine. U želji da napredujem, dokažem se sebi i nastavim karijeru ovde (u Kanadi), upisala sam Medicinski koledž, koji sam završila 2010. godine. Nakon koledža upisala sam BAC na Univerzitetu (smer „kliničara“), koji bih uskoro trebala da završim. U međuvremenu, nakon položenog državnog stručnog ispita, počela sam da radim na ovdašnjoj Univerzitetskoj klinici.
Međutim, bila sam poražena već nakon prvog semestra na Koledžu i kasnije – nakon prvog dana rada na klinici! Moje prvo veliko razočarenje bila je klinika na kojoj sam shvatila koliko se razlikuje princip rada u Srbiji od rada u jednom kliničkom centru na zapadu. Najbitnija razlika je u organizaciji rada. Administracija kao administracija je ista, obimna i detaljna. Međutim, ovde se administracijom bave administrativni radnici. Na svakom odeljenju postoji po jedna sekretarica koja je zadužena za svaki dosije pacijenta.

„The International Nurses Association“ (www.inanurse.com) je Američka internacionalna profesionalna organizacija sa sedištem u New Yorku, koja okuplja svetske lidere u zdravstvu iz svih oblasti.

Sledeće razočarenje doživela sam na predavanjima. Medicina je nauka u kojoj niko ko se njome bavi ne zna (i ne može da zna) apsolutno sve. Samim tim što se cela zasniva na neprestalnom istraživanju, medicina se svakodnevno menja. Metode koje su bile aktuelne juče, danas su već zastarele. A sutra je uvek novi dan i novo otkriće. Tako sam i ja shvatila da je većina metoda koje se danas koriste u Srbiji – zastarelo. Čak ni zdravstvena nega više nije ista.
Što se tiče samih pacijenata, iznenađujuće otkriće za mene bilo je saznanje koliko je ovdašnje zdravstvo posvećeno prevenciji! Gotovo svakodnevno organizuju se edukacioni kursevi koji su otvoreni za sve građane. I u kliničkom radu sa pacijentom obavezna je edukacija. Pacijentu se, jednostavno, mora objasniti apsolutno sve u vezi njegove bolesti. Takođe, na svako njegovo pitanje mora se odgovoriti tačno i precizno. Da bi sve to bilo moguće i funkcionalno, zdravstveni radnici u Kanadi moraju biti obrazovani i mora im se pružiti mogućnost za dalje usavršavanje koje je plaćeno od strane Ministarstva zdravlja ili zdravstvene organizacije. I to svakom zdravstvenom radniku, a ne privilegovanim pojedincima.
U isto vreme, na internetu ćete naći gotovo sve što vas zanima, počevši od anatomije ljudskog tela, preko ćelija, pa sve do najkomplikovanijih i najsitnijih čestica koje život znače! Putem blogova, web stranica, video klipova, sajtova i online prezentacija običan čovek u Kanadi može steći odlično znanje o sebi i svom organizmu… što kod nas, na žalost, nije slučaj!
U svetu kojem težimo postoje regulaciona tela koja vode računa da zdravstveni radnici i osoblje budu obrazovani da sprovode praksu koja je zasnovana na najnovijim istraživanjima u oblasti medicine. Praksa je zasnovana na etici i moraju se poštovati prava čoveka na samostalno donošenje važnih odluka o svom zdravlju i lečenju.
A kako bi doneo ispravnu odluku, čovek mora da raspolaže svim podacima u vezi svog zdravlja.
Takođe, ovdašnje Ministarstvo zdravlja na svom web sajtu redovno ažurira najnovija istraživanja iz oblasti medicine, biologije, hemije fiziologije i genetike. Svakodnevno je otvorena telefonska linija preko koje zdravstveni radnik može dobiti bilo koju potrebnu informaciju iz svoje struke. Na klinikama, takođe, postoje telefonske linije iza kojih sede ljudi čiji je jedini posao da odgovaraju na pozive zdravstvenih radnika i pruže im neophodne odgovore u vezi klinike i prakse.

Knjiga „Svetski lideri u zdravstvu“, edicija 2014.-2015. izdata u New Yorku, USA. U ovogodišnjem izdanju knjige naći ćete i moje ime među svetskim liderima u zdravstvu.

Nije sramota pitati u želji da se nađe pravi odgovor…“ – vrlo često kažu kanađani.

Sramota je ne znati i hvaliti se svojim neznanjem, kažem ja.

I tu je upravo osnovna i najveća razlika između “nas” i “njih”! To je ono što je neophodno promeniti u našem sistemu zdravlja. Možda će morati i godine da prođu da bi se stanje promenilo, ali to se ne radi tako što se diskredituje onaj ko je stručniji ili ima malo više znanja od Vas, već se savet iskusnijih posluša i ugleda se na one koji su od nas bolji.
Zbog svega toga, odlučila sam da pokrenem ovaj blog kako bih svojim znanjem i svojim iskustvom pomogla onima kojima je pomoć neophodna.
Iskreno se nadam da će postovi na ovom blogu pomoći vama koji tragate za odgovorima. Ako ništa drugo, da će Vam bar pomoći da lakše shvatite svoj problem i suočite se sa njim kako bi ste pomogli sami sebi.

Valentina Šekarić