Hipertenzija : beta blokatori i antagonisti kalcijuma

BETA BLOKATORI
Pod pojmom beta blokatora smatraju se lekovi koji blokiraju učinak adrenalina i noradrenalina na beta adrenergičke receptore u telu, prvenstveno u srcu, perifernim krvnim sudovima i jetri. U kardiologiji se koriste kod velikog broja bolesti poput aritmija, angine pectoris, hipertenzije i za prevenciju infarkta srca. Smatraju se jednom od najznačajnijih grupa lekova i lako su prepoznatljivi, jer se njihova imena uglavnom završavaju nastavkom „-olol“ (Propranolol, Atenolol, Metoprolol,itd.).
Saznanje o mehanizm delovanja adrenergičkih receptora probijalo se veoma teško i sporo. Ideja o adrenergičkim receptorima pojavila se četrdesetih godina prošlog veka. Prve otkrivene substace kojima je pokušana blokada receptora, bile su toksične po ljude. Prvi beta blokator (diklorizoprenalin) dobijen je zamenom dve fenolne hidroksilne substance atomima hlora. Međutim, ovo jedinjenje imalo je opasne i neprihvatljive nuspojave. Nikada nije ušao u kliničku praksu. Tek uvođenjem propranolola, 1964.godine, počela je svetlija budućnost u lečenju hipertenzije.
Beta blokatori deluju tako što blokiraju (koče) dejstvo beta-adrenergičnih substanci, posebno epinerfina (adrenalina), u centralnom nervnom sistemu. Blokadom ovih adrenergičnih substanci, srce se oslobađa pritiska.
Postoje tri tipa beta adrenergičkih receptora:
• Beta-1 receptori koji se nalaze uglavnom u srcu, crevima i masnom tkivu;
• Beta-2 receptori koji su smešteni po celom telu, uglavnom u plućima, mišićima, jetri i arteriolama;
• Beta-3 receptori su manje istraženi, ali se zna da imaju ulogu u metabolizmu masti.
Adrenergični beta receptori su veoma rasprostranjeni u različitim organima uključujući i centralni nervni sistem. Imaju veoma važan uticaj u regulaciji aktivnosti srca, posebno u kontraktilnosti srca i krvnih sudova. Beta receptori koji su lokalizovani na završetku adrenergičbih nervnih vlakana nazivaju se presinaptički. Njihovom stimulacijom povećava se lučenje noradrenalina, što ima dvostruki značaj za funkciju kardiovaskularnog sistema. Adrenalin koji se izluči u stanju stresa, preko beta receptora povećava tonus simpatikusa i njegov uticaj na srce i krvne sudove. U hipertenziji, beta receptori bi mogli biti aktivirani jače nego u normalnim okolnostima. Beta blokatori blokiraju presinaptičke beta receptore čime se smanjuje oslobađanje noradrenalina i snižava krvni pritisak kod bolesnika sa hipertenzijom.
Ovi blokatori su sintetički lekovi dobijeni hemijskim putem. Većina beta blokatora su čisti antagonisti što znači da oni veoma specifično okupiraju receptore. Razlikujemo ih prema tome blokiraju li beta-1 ili beta-2 receptore. Ukoliko blokiraju i jednu i drugu grupu receptora, nazivamo ih neselektivni beta blokatori.
Antianginozno dejstvo beta blokatora ogleda se u njihovoj sposobnosti da uspore srčani rad (bradikardija), jer je ubrzani srčani rad (tahikardija) najveći potrošač kisonika. Kod ishemijske bolesti srca postoji nesklad između potrebe ćelija miokarda za kiseonikom i njegovog dopremanja u srce. Ova disproporcija može se manifetsovati u vidu bola u grudima pri naporu (angina pectoris). Beta blokatori u ovom slučaju smanjuju potrebu miokarda za kiseonikom tako što :
• Usporavaju srčani rad;
• Smanjuju snagu kontrakcije miokarda;
• Snižavaju periferni otpor;
• Smanjuju pritisak u levoj komori.
Na ovaj način omogućuje se bolja tolerancija napora.
Mehanizam antihipertenzivnog dejstva beta blokatora teoretski pruža nekoliko mogućnosti:
• Blokiraju presinaptičke β-receptore
• Smanjuju oslabađanje noradrenalina
• Smanjuju oslobađanje renina iz bubrega
• Smanjuju minutni volumen srca
• Utiču na metabolizam prostoglandina
Takođe, beta blokatori koji prolaze hematoencefaličnu barijeru u mozgu, blokiraju β-receptore u CNS.
Pre početka uzimanja beta blokatora treba obratiti pažnju na eventualnu insuficijenciju bubrega ili jetre. Ako je insuficijencija bubrega izražena, a prisutne su i manifestacije insuficijencije jetre, potrebna je opreznost. Terapija beta blokatorima je dugotrajna i može je odrediti jedino lekar. Doza leka se ne sme menjati bez konsultacije lekara. Većina ovih lekova ukida se postepeno, što se posebno odnosi na koronarne bolesnike. Na početku terapije beta blokatorima, kod nekih bolesnika mogu se pojaviti slabost, zamor, vrtoglavica, glavobolja blagog stepena), diareja (proliv), opstipacija (zatvor), mučnina i retko bol u trbuhu. Nekada se bolesnici žale na gušenje i otežano disanje.
Beta blokatori se često prepisuju u kombinaciji sa diureticima. Za lečenje blaže hipertenzije beta blokatori se kombiniraju s tiazidima (hidrohlorotiazid), dok se za lečenje teže hipertenzije koriste jači diuretici poput furosemida (Lasix).

ANTAGONISTI KALCIJUMA
Antagonisti kalcijuma ili blokatori kalcijumovih kanala su lekovi koji blokiraju ulazak jona kalcijuma u ćeliju kroz kalcijumske kanale.
Obuhvataju tri hemijski različite klase:
• Fenilalkilamine (verapamil) – Verapamil je antagonist kalcijuma koji sprečava transmembranski influks kalcijuma u ćelije sprovodnog sistema srca (SA i AV čvora), muskulature srca i glatkih mišića koronarnih i perifernih krvnih sudova. Posledica ovoga je smanjenje vaskularnog otpora u koronarnom krvotoku i smanjenje ukupnog perifernog otpora usled sistemske vazodilatacije. što izaziva antihipertenzivni efekat.
• Digidropiridine (nifedipin) – Nifedipin (Nifelat) je antagonist kalcijuma sa selektivnim vazodilatatornim dejstvom na arteriole i arterije. Vazodilatacija je posledica blokade kalcijumskih kanala i smanjenog influksa jona kalcijuma u vaskularne glatke mišiće. Antihipertenzivno dejstvo je posledica smanjivanja perifernog vaskularnog otpora, a antianginozno dejstvo je rezultat smanjenja potrošnje kiseonika u miokardu.
• Benzodiazepine (dliltiazem) – Diltiazem je blokator kalcijumovih kanala koji inhibiše ulazak kalcijumovih jona tokom depolarizacije membrane srčanog mišića. Smanjuje snagu srčane kontrakcije, usporava rad srca i smanjuje potrebe srca za kiseonikom. Diltiazem povećava dilataciju koronarnih krvnih sudova i smanjuje periferni vaskularni otpor zbog čega se koristi u prevenciji pojave angine. Dilatacijom krvnih sudova smanjuje periferni vaskularni otpor, čime snižava dijastolni i sistolni krvni pritisak.
Osnovno dejstvo kalcujumskih antagonista usmereno je na srčani i glatki mišić. Verapamil, na primer, deluje na srce, dok većina dihidropiridina pokazuju jače dejstvo na glatki mišić. Kalcijumski anatagonisti mogu izazvati usporavanje rada srca i AV blok delovanjem na mišićno tkivo, ali se ovo ublažava refleksnim pojačavanjem aktivnosti simpatičkog nervnog sistema koja nastaje usled vazodilatacije krvnih sudova. Na primer, nifedipin može izazvati tahikardiju, diltiazem samo blage promene u broju otkucaja u minutu ili ne menja brzinu rada srca, dok verapamil usporava rad srca. Antagonisti kalcijuma izazivaju generalizovanu dilataciju arterija i ateriola, što smanjuje krvni pritisak, ali nemaju veliki uticaj na vene. Izazivaju koronarnu vazodilataciju zbog čega se primenjuju kod pacijenata sa vazospastičnom anginom koja nastaje usled spazma koronarnih arterija. Kod aritmija, blokatori kalcijumskih kanala se primenjuju da uspore brzinu rada komora kod brze atrijalne fibrilacije i da spreče ponovnu pojavu supraventrikularne tahikardije.
Većina neželjenih efekata antagonista kalcijuma odnosi se na dužinu njihovog farmakološkog delovanja. Mogu izazvati crvenilo lica i glavobolju, oticanje zglobova, opstipaciju, malaksalost, palpitacije, tahikardiju, periferne edeme i prolaznu hipotenziju koja je posledica vazodilatacije… (čitaj dalje)

PRVI DEO : Hipertenzija : šta je povišen krvni pritisak?
DRUGI DEO : Hipertenzija : podela, uzroci i simptomi povišenog pritiska
TREĆI DEO : Hipertenzija : komplikacije i dijagnostikovanje povišenog krvnog pritiska
ČETVRTI DEO : Hipertenzija : diuretici i vazodilatatori
PETI DEO : Hipertenzija : beta blokatori i antagonisti kalcijuma
ŠESTI DEO : Hipertenzija : ACE inhibitori
SEDMI DEO : Hipertenzija : higijensko-dijetetski režim