Dva stanja stresa

Moderno doba donelo je prosečnom čoveku brz tempo života, loše međuljudske odnose, dugotrajno obrazovanje, poslovnu kompeticiju,borbu za moć, društveni status ili golu egzistenciju, Međutim, to isto moderno doba donelo je čoveku još nešto – neprestalni izvor stresnih događaja.
Stresni događaj definiše se kao događaj koji jedna osoba procjenjuje kao ugrožavajući ili opasan za nešto što je njoj važno. Takav događaj osoba može smatrati kao jako bitan činioc koji može izmeniti tok celog njenog života. Nismo svi isti i ne reagujemo svi jednako na događaje u našim životima. Tako je i stres unutrašnje i vrlo subjektivno stanje svakog od nas koje predstavlja reakciju na stresni događaj iz naše spoljne sredine.U medicini, stres se definiše kao stanje mobilisanosti psihofizičkih podsistema organizma. Jedan je od glavnih faktora rizika za nastajanje mnogih bolesti. Postoje dve kategorije stanja stresa – stanje akutnog stresa i stanje hroničnog stresa.
Za stanje akutnog stresa karakterističan je doživljaj emocionalne patnje. Osoba koja je u stanju akutnog stresa svesna je svoje nervoze, uzenmirenosti, tuge i potištenosti. Takva osoba nosi u sebi bes prema drugima,ali i prema sebi i često pribegava preteranoj upotrebi alkohola, cigareta ili kafe. Slabe je koncentracije, sklona zaboravnosti, vrlo često opsednuta istim mislima i zabrinuta je za svoje psihičko stanje.Sve se to negativno odražava na kvalitet života te osobe, na njen odnos sa ljudima i na kvalitet sna i stanje stresa se produbljuje i postaje sve intenzivnije.
Ako se takva osoba ne oslobodi stanja akutnog stresa na vreme, onda se ono vrlo lako razvija u stanje hronočnog stresa.
Za stanje hroničnog stresa karakteristično je odsustvo doživljaja emocionalne patnje. To je, ujedno, i suštinska razlika između akutnog i hroničnog stresa.
Stanje hroničnog stresa nastaje tako što osoba vremenom razvija toleranciju na manifestacije akutnog stresa. Jednostavno, osoba se navikava na te manifestacije ignorišući ih ili negirajući ih. U sve većoj meri takva osoba se distancira od drugih ljudi, izbegava intimne i socijalne kontakte i sve teže pronalazi lično zadovoljstvo u svakodnevnim aktivnostima, fokusirajući se na imaginarne ciljeve u budućnosti. Osoba u stanju hroničnog stresa prisilno radi, stalno mora biti aktivna i zauzeta nečim i opuštanje pronalazi uz upotrebu alkohola, droga i samoinicijativnog korištenje tableta za smirenje. Česta je pojava „mehaničkog“ seksa, odnosno seksa bez emocija i uživanja, kod takvih osoba. Međutim, vremenom se razvija tolerancija i na sve to i tada osoba vrlo lako postaje hronični zavisnik.
Pored prisilnog rada, kod osobe u stanju hroničnog stresa prisutni su umor, hronični vremena, manjak motivacije, cinizam, negativizam i preterana kritičnost prema drugima. Impulsivno ponašanje, nesanica, neprestalno bavljenje problemima sa posla izvan radnog vremena konačno dovodi osobu pod hroničnim pritiskom do fizičkog kolapsa koji se, između ostalog, manifestuje intenzivnim bolom, tremorom, malaksalošću, a jako su česte i pojave epileptičkih napada.
Stanje akutnog stresa predstavlja signal organizma da se nešto dešava, a stanje hroničnog stresa da je opasnost pred vratima. Međutim, zbog neznanja i ignorisanja signala stresa osoba nastavlja sa istim stilom života.
Osoba koja pati od stanja hroničnog stresa prvo se obraća za pomoć zbog somatskih tegoba poput povećanog pritiska, glavobolje, bolova ili ukočenosti vrata ili leđa ili zbog napetosti u predelu stomaka. Nakon detaljnog medicinskog pregleda, različitih dijagnoza i simptomatske terapije, vrlo često se utvrdi da nema direktnog organskog uzroka fizičkih tegoba. Tek nakon svega toga osoba se obraća psihologu psihoanalitičaru za pomoć. Na žalost, kod nas je bilo koji pojam koji počinje sa “psiho” još uvek tabu tema. Neznanje i pre svega neinformisanost našeg čoveka udaljava njegov um od mogućnosti da se otvori i otvoreno prizna svoj problem. Upravo to dovodi do nastanka mnogih akutnih bolesti.
U stanju akutnog stresa osoba doživljava patnju emocionalne prirode i upravo je to trenutak kada je neophodno potražiti stručnu pomoć. Kod razvijenog stanja hrončinog stresa osoba se navikava na manifestacije stanja stresa i ne opaža ih kao problem. Iako je problem tu i očigledan, osoba i dalje odbija da prizna da joj je pomoć neophodna i, kao komplikacija, razvijaju se brojni simptomi somatske prirode. Sa obzirom na to da osoba u stanju hroničnog stresa nema doživljaj lične patnje, vremenom dolazi do opšte fizičke iscrpljenosti što je odlična podloga za nastanak hroničnih i akutnih bolesti.
Zbog svog neznanja ili ignorisanja problema, sve je veći broj ljudi u modernom, savremenom svetu koji trpe tegobe ne obraćajući se stručnjacima za pomoć. Ignorisanjem realnosti, ljudi sami doprinose oštećenju određenih neuroloških funkcija ili čitavih organa u sopstvenom organizmu i stvaraju idealnu podlogu za razvoj mnogobrojnih bolesti.

Stres i autoimune bolesti

Mnoge studije su potvrdile povezanost stresa i autoimunih bolesti i to ne ne samo kao njihovog pokretača, već kao i činioca koji dovodi do njihovog pogoršanja. Među njima je i Bazedovljeva bolest štitne žlezde. Istraživanja pokazuju da su kod većine bolesnika stresne situacije prethodile bar godinu dana pre ispoljavanja bolesti.
Štitna žlezda u stresu prima poruku „opasnost!“. Zato pojačano proizvodi hormone koji, zajedno sa hormonima drugih endokrinih žlezda, otvaraju energetske rezerve. Hormoni deluju i na srce podstičući ga da brže pumpa krv da bi svaki deo tela bio pripremljen za odbranu. Sve bi bilo u najboljem redu kada bi organizam zaista fizički potrošio sve to što mu je ponuđeno za odbranu. Međutim, nevolja je u tome što on to ne čini, pa se sav taj arsenal najrazličitijeg „oružja“ usmerava na sopstveni organizam.U tim nervnim i endokrinim procesima, koji ne ostavljaju mirnim ni imunološki sistem, neminovna je pojava autoimune bolesti kao što su šećerna bolest, hipertireoza ili oboljenje nadbubrežnih žlezda.
Bazedovljeva bolest nastaje kada imunološki sistem ne prepoznaje tkivo štitne žlezde kao svoje, već ga biološkim mehanizmima napada kao da je strano telo. Naš organizam znači postaje stranac protiv koga se treba boriti. Posledica ove imunološke reakcije je povećanje štitne žlezde, pojačano stvaranje hormona koji ubrzavaju rad srca, pojačano znojenje i osetljivost na toplotu, podrhtavanje ruku, slabost, umor i smanjenje telesne težine čak i pri normalnoj ishrani. Povećana količina hormona nepovoljno deluje i na psihu izazivajući preosetljivost, nervnu napetost i promenu ponašanja. Ova hipertireoza (ili kako je još stručnjaci nazivaju – tireotoksikoza) se kod nekih osoba pojavljuje samo jednom i nestaje u roku od nekoliko meseci ili godina. Kod drugih ljudi se ona nikada ne povlači.

Štitna žlezda

Bazedovljeva bolest je splet različitih činilaca i može biti i genetski predodređena nasleđivanjem. Od spoljašnjih uzročnika na njenu pojavu najčešće utiču infekcije, nedostatak ili višak joda, pušenje, imunoterapijski lekovi i stres. Povezanost ove bolesti i stresa nastaje izmenom hormona, neurotransmitera i citokina, koji mogu da se otkriju laboratorijskim ispitivanjima u krvnom serumu. Osobe sklone ovoj bolesti godinama pre njene pojave mogu u krvnom serumu da imaju povišenu koncentraciju autoantitela. Žene od nje češće obolevaju, obično između 30. i 50. godine.
Za pojavu autoimunih bolesti izazvanih stresom važno je i kako shvatamo opasnost. Za nekog je nedostatak novca prolazna epizoda, a drugi ga mogu doživeti kao atak na život. Testovima ličnosti utvrđeno je da od Bazedovljeve bolesti češće obolevaju osobe sa hipohondrijom, depresijom ili one koje su nervno iscrpljene.
Oboleli od svih autoimunih bolesti, među kojima je i hipertireoza, treba da se upoznaju sa svojom bolešću i da se maksimalno trude da smanje stresogene situacije ili svoje reakcije. Tada je lečenje hipertireoze uspešnije i brže. To potvrđuje i sve aktuelnije lečenje medikamentoznom terapijom i psihoterapijom koje se sprovodi istovremeno.