Nije me nikada udario, ali…

Kanadska novinarka i esejista iz Vankuvera Rojt Amit (Reut Amit), podelila je nedavno svoju bolnu ispovest o tome kako je dugo bila žrtva psihološkog (pasivno-agresivnog) nasilja u porodici za Kanadski magazin „Hafington post“ („Huffington post“).  Iako je njen partner nikada nije udario, ona je godinama trpela nasilje koje se danas najčešće zanemaruje, a to je verbalno nasilje. Originalni link do njene priče (na engleskom jeziku) možete naći na stranicama „Hafington post“ magazina pod nazivom „He never hit me“, a mi ćemo ovde preneti njenu priču u celosti na srpskom jeziku :

„Koliko puta sam se našla na podu njegovog kupatila ispod njega, osećajući njegovu toplu pljuvačku dok se drao : „Prestani da plačeš kao beba…Ti si luda…Niko drugi te ne bi trpeo…“? Koliko puta sam ležala sklupčana na tom podu brojeći sve udahe, pokušavajući da se oporavim od napada panike koji je izazvao jedna od njegovih manijakalnih i redovnih napada? Ali nikad me nije udario.

Koliko sati sam provodila na tom podu nakon što bi on otišao da spava, crvenih očiju punih ispucalih kapilara? Koliko sam puta čula zvuk njegovog hrkanja i shvatila da je zaspao na metar od mene koja hiperventiliram u sred napada panike? Koliko puta sam prošaptala naglas : „Kako sam dospela ovde? Kako sam postala ova žena?“ Koliko sam puta rekla sebi da ustanem, pozovem taksi i izađem iz kuće? Koliko sam puta ustala, pogledala se u ogledalo i nisam prepoznala odraz? Koliko sam mržnje imala prema slomljenoj ženi koja mi je uzvraćala pogled? Ali nikad me nije udario.

Koliko sam se puta uvukla u krevet, radije nego u taksi, i probudila se sa njegovom rukom oko mene, govoreći mi da sam ja to izazvala u njemu? On nije bio takav. Ja sam ga učinila takvim. Morala sam da promenim pristup sa tim stvarima. Da ga manje optužujem. Da mekše prilazim tome, kako bi on mogao da reaguje drugačije. Koliko sam puta promenila pristup pre nego što sam shvatila da je jedini način da izbegnem zlostavljanje, da to uopšte ne spominjem? Ali nikad me nije udario.

Koliko e-mailova i poruka sam našla? Na koliko smo zabava išli znajući da će jedna od tih žena biti tamo? Ubrzo sam naučila da to ne spominjem kako „ja“ ne bih upropastila savršeno veče. Kada me je članica njegove porodice pitala da li je to moj karmin pronašla ispod kauča, bacila sam ga i više ga nikad nisam spominjala. Nije ni ona. Još jedno tiho poniženje. Ali nikad me nije udario.

Koliko puta mi je rekao da ide da spava, na večeri sa klijentima, da nije čuo telefon, a zapravo je bio sa drugom ženom. Koliko puta je ignorisao moje pozive sledećeg jutra praveći se da se ništa nije dogodilo. Bilo je to sadistički. Videla sam kako uživa u toj moći. Koliko je samo laži izmislio i ispričao mojim starim kolegama i prijateljima kada sam ga napustila? Koliko je puta okaljao moj ugled? Koliko sam se puta vraćala verujući u  obećanja da je on novi čovek, verujući svakom lažnom izvinjenju? Ali nikad me nije udario.

Koliko je puta prijateljica došla po mene jer bi me usred noći izbacio iz kreveta, jer bih ga ispitivala o nekoj od žena sa kojima je bio? Koliko sam puta otišla od tih istih prijatelja nazad, braneći ga i opravdavajući njegovo ponašanje? Kada sam prestala uopšte išta govoriti prijateljima da bih izbegla osećaj sramote i ludila zbog okolnosti u kojima jesam, sramotu jer se snažna nezavisna žena ne može pobrinuti sama za sebe i otići iz odnosa koji je toksičan. Kada sam prestala da očekujem više?  Ali nikad me nije udario.

Kako bih mogla nekome da objasnim da sam verovala da je to delom moj krivica, iako me je bilo sramota kada bih izgovarala te reči tipične za tučene žene. Niko zapravo nije razumeo. Niko ga nije znao kao ja. Moja je dužnost bila da ga zaštitim od istine o onome što mi je radio. Nisam mogla da dozvolim da misle da je monstrum. Nikome ne bih rekla. Bila sam potpuno sama. Ali nikad me nije udario.

Moje otuđivanje je značilo da više ne mogu da se vidim tuđim očima, zbog čega sam sebi izgledala normalnije. Mogla sam samo da vidim odraz u njegovim očima i verovala sam u ono što mi je govorio o meni samoj. Počela sam da verujem iracionalnim objašnjenjima uprkos vlastitom srcu i očima. Dopustila sam mu da definiše stvarnost. Postala sam izopštena. Postalo je lakše da odgurnem one koji me vole i podržavaju, nego da ih lažem o svemu. Zatim i da se suočim sa poniženjem moje stvarnosti. Deo mene je znao da nakon što oni saznaju šta se sve događa, prisiliće me da se sklonim od njega. Ne bih mogla da se vratim. Ali nikad me nije udario.

Postavila sam granicu. Crvenu liniju preko koje neću preći. Onog trenutka kad me udari, odlazim. Ali istina je da ni onda ne bih otišla. Racionalizovala bih to tako da bi tek onda on shvatio koliko su stvari otišle daleko. Sve bi se promenilo. Ne bi otišla. Nanoseći mi bol, on mi je pokazivao da me voli. Bilo mu je stalo toliko da ga je to izluđivalo. Bio je izluđen od ljutnje, ljubomore, tuge i jednostavno nije mogao da se kontroliše.

Kada je bilo gotovo, nije mi bilo dozvoljeno da ga žalim. Niko nije mogao da razume kako ljubav, mržnja, strah i komfor mogu da postoje istovremeno. Nisu razumeli da ja nisam izgubila samo čoveka koji me je zlostavljao, već i nekoga kome sam se poveravala, nekoga sa kime sam pravila večeru, nekoga sa kime sam gledala filmove nedeljom, nekoga sa kime sam se smejala, nekoga ko me je znao…Izgubila sam sam društvo. Kako sam mogla nekome da objasnim da je zlostavljanje bilo samo deo onoga što je on zapravo bio? Kako to možete sebi da objasnite?

Još ima dana kada se setim nežnih momenata i pitam se da li sve zaista bilo tako loše. I dalje se mučim da shvatim kako je mogao da me voli do ivice suza, a ipak da me povredi kao neprijatelja. Kao dete, ponovo učim granice normalnog ponašanja i kako da postavim očekivanja. Podsećam sebe da čin nasilja nikada ne može biti čin ljubavi.

Po prvi puta u svom odrazu vidim ženu koja se izdigla iz dubina te tame. U tome mi je neverojatno pomogla činjenica da nisam sama, da su i drugi to preživeli i tako se osećali, a priče tih žena dale su mi snagu da nastavim i uvidim da zaslužujem više. Jako dugo nisam verovala u to.

Sada se molim da će moje reči doći do neke slomljene žene koja se prepoznala u ovim rečima i da će joj pomoći. Nadam se da će joj dati snage i ljubavi koja joj je potrebna da bi se digla sa dna.“

Psihičko nasilje predstavlja svaki vid pretnje, zastrašivanja, navođenja na samoubistvo, vređanja, omalovažavanja, ocrnjivanja, okrivljavanja bez razloga, ismevanja, ograničenja kretanja (na primer, zabrana izlaska iz kuće), zabrane komunikacije sa drugim osobama, ucenjivanja ili kako to kažu naši zakoni "svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje".

Psihičko nasilje predstavlja svaki vid pretnje, zastrašivanja, navođenja na samoubistvo, vređanja, omalovažavanja, ocrnjivanja, okrivljavanja bez razloga, ismevanja, ograničenja kretanja (na primer, zabrana izlaska iz kuće), zabrane komunikacije sa drugim osobama, ucenjivanja ili kako to kažu naši zakoni „svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje“.

Ovakva vrsta nasilja je danas, na žalost, vrlo učestala i to ne samo u braku ili u vezama, već i u mnogim drugim sferama ljudskog života. Treba je znati prepoznati, ali…to je ponekad vrlo teško upravo iz razloga što je mentalni sklop ljudi sklonih pasivnoj agresiji izuzetno komplikovan. Oni su u stanju svakoga ubediti u svoju istinu tako što prvo sami sebe ubede u laži kojima vešto manipulišu, a onda vrlo uverljivo i autentično ubeđuju druge. Mnogo ljudi danas, na žalost, još uvek ne zna šta je pasivna agresija niti umeju da prepoznaju pasivno-agresivne tipove ličnosti, što ih čini takozvanim „idealnim žrtvama“ kojima se ovi tipovi bukvalno energetski hrane.

Pasivno-agresivni tipovi su oni koji ne pokazuju agresivnost na otvoren i uobičajen način, nego svoju okolinu kontrolišu i ugnjetavaju na mnogo sofisticiranije načine. Pasivni agresivci su veliki manipulatori, koji su usmereni samo na svoje ciljeve i koji će učiniti sve da do tih ciljeva i dođu, ali to gotovo nikada javno ne pokazuju i ne priznaju. Pasivni agresivci mogu uništiti svoje bližnje, okrećući uvek situaciju u svoju korist, nabijajući im osećaj krivice i grižu savesti. Žrtve fizičke agresije uvek će reći da su „posledice koje trpe znatno veće psihološki nego telesno“, pa nije teško zamisliti kakve su onda posledice sofisticiranog psihološkog terora koji je uglavnom stalan i dugotrajan ako čovek ima posla sa takozvanim „rasnim“ pasivnim agresivcem.

Pasivni agresivci zapravo pokazuju sve što misle, ali to rade na drukčiji način – indirektno se ljute, a izuzetne manipulatorske veštine omogućavaju im da svoju ljutnju maskiraju naizgled savršeno logičnim obrazloženjima i zaključcima, zbog čega ponižavaju okolinu i čine da se svi oko njih osećaju loše. Iza prikrivene agresije krije se tužna istina : takvi ljudi žele odobravanje drugih i neguju zavisnost drugih o sebi. Zbog specifičnosti i perfidnosti ovakvog odnosa, iz njega se nije lako izvući, pre svega zato što malo ljudi prepoznaje o kakvom je ponašanju zaista reč.

Na žalost, istraživanja pokazuju da je više od polovine pasivnih agresivaca vrlo svesna onoga što čini, iako to nikako ne priznaje. Oni su „uvek idealni“ i „nikada ni za šta nisu krivi“…Oni su „dobrice i naivci“, a svi u njihovoj okolini su „loši“…Oni izazivaju i provociraju, a onda prigovaraju i čude se „zašto su ljudi danas tako nervozni“ i „na kratkom fitilju“…Oni tajno prete i vređaju, a javno izigravaju žrtve. Svojim lažima izluđuju svoju okolinu, izazivaju u njima agresiju, a kad se ta okolina pobuni – otvoreno se čude šta im je i zašto tako burno reagiraju. Neretko će čitavu situaciju preokrenuti tako da se okolina još jednom zamisli i preispita je li stvarno bilo razloga za takvu reakciju? Potkopavanje i podrivanje okoline, okretanje činjenica, patološka laž i stalno nezadovoljstvo koje ne žele otvoreno pokazati glavne su odlike pasivnih agresivaca, a to zaista može čoveka izludeti ili mu uništiti samopouzdanje.

Kod pasivnih agresivaca ovakvo ponašanje je prevladavajuće i oni gotovo uvek iskrivljuju događaje i činjenice, jer imaju problem sa skrivenom ljutnjom i ne znaju jasno izraziti svoja osećanja. Gotovo uvek su javno „žrtve“, a tajno – agresori. I bez obzira na to što njihova opravdanja i objašnjenja mogu često zvučati sasvim logično (što većinom potiče od njihove sposobnosti samo-obmane!), takođe je logično upitati se zašto se jednoj istoj osobi uvek događaju takve stvari, dok većina ljudi oko te osobe na druge načine uspeva rešiti svoje probleme i ne nalazi se u sličnim konfliktima sa okolinom?!?

Izuzetno je teško prepoznati ovaj tip ličnosti upravo zato što su vrlo često oni „idealni muževi“ i „idealni očevi“ pred drugima, a nešto sasvim drugo pred svojom porodicom i svojim bližnjima. Njihov stvarni svet je mračan i prepun laži i manipulacija, a oni sami često odbijaju da priznaju da imaju ozbiljan problem. Ko se jednom nađe u tom njihovom iracionalnom svetu, jako teško izlazi iz njega zato što su takvi tipovi spremni na sve kako bi sačuvali svoj „izvor energije“ koji je njima preko potreban. To su toksični ljudi koji, ako im se to dozvoli, mogu godinama crpiti energiju iz svoje okoline držeći u šaci svakoga ko je jednom upao u njihovu zamku neprestalnim lažima i manipulacijama, a neretko i direktnim pretnjama. Od takvih ljudi treba bežati. Što dalje i što brže…dok ne bude previše kasno!

Advertisements