Lekovita svojstva belog luka


Beli luk je zeljasta biljka sa lukovicom jakog mirisa i ljutog ukusa. Jedna je od oko 700 botaničkih vrsta roda Allium. Svoje latinsko ime, Allium sativum, dobio je po svom najznačajnijem sastojku, alicinu. Naučnici kažu da se sorte belog luka koje se danas gaje ne razlikuju bitno od primitivnih oblika iz daleke prošlosti. Smatra se da beli luk potiče iz centralne Azije odakle se raširio u područje Sredozemlja, gde se kao jedna od najstarijih kulturnih biljaka gaji još od pre 5-7 hiljada godina.
U narodnoj medicini mnogih naroda beli luk je našao vrlo široku primenu. Njegova lekovita svojstva bila su poznata još u starom Egiptu. Grčki istoričar Herodot napisao je da su jevrejske robove koji su gradili velike piramide hranili belim lukom da ostanu zdravi i snažni. Starogrčki pisac Aristofan savetovao je grčkim atletičarima i sportistima da redovno koriste beli luk u pripremama za olimpijske pobede, a rimski pesnik Virgilije, poznat kao autor najvećeg epa u rimskoj književnosti „Eneida“, predlagao je beli luk u ishrani intelektualaca zbog povećanja njihove seksualne potencije. U drugoj polovini devetnaestog veka, američki vojnici su ga koristili u građanskom ratu kao moćan antiseptik, a ostalo je zapisano da je povoljno delovao na američke vojnike i u korejskom ratu. Antički pisac Plinije Stariji smatrao je beli luk efikasnim lekom protiv tuberkuloze, a švedski astronom Anders Celsius tvrdio je da je on lek za groznicu. Najpoznatiji antički grčki lečnik Hipokrat smatrao je da je beli luk štetan za oči, ali ga je preporučivao kao odličan laksans. Prorok Muhamed zalagao se za upotrebu belog luka kao protivotrova kod ujeda zmija i uboda insekata. Engleski botaničar Džon Milin tvrdio je da beli luk pomaže sprečavanju bubonske kuge ili takozvane „crne smrti“, akutne i teške infekcije uzrokovane bacilom Yersinia pestis. U Kini se i danas od belog luka prave razni narodni lekovi.
U našoj tradicionalnoj medicini belom luku se pripisuju mnoga lekovita svojstva zbog kojih se koristi na različite načine. Jedni ga hvale i redovno upotrebljavaju u svojoj ishrani. Drugi mu nisu naklonjeni i izbegavaju ga, jer ne mogu da se pomire s njegovim neprijatnim i dugotrajnim mirisom. Međutim, retki su oni koji će odbaciti mladi beli luk kao salatu uz dobro jelo.

Allium sativum (garlic)

Allium sativum (garlic)

U svežem stanju beli luk prosečno sadrži: 64% vode, 26% bezazotne ekstraktivne materije, 7% azotne materije, 1,45% mineralne materije (pepeo), 0,8% celuloze i 0,06% masti. U njemu se nalaze i holin, jod, tragovi urana, vitamini B i C, amid nikotinske kiseline, provitamin A, kao i tragovi elementa magnezijuma, gvožđa, mangana, cinka, bora, bakra, kobalta, kalcijuma i molibdena koji su važni biokatalizatori metabolizma u ljudskom organizmu. U belom luku nema skroba već sadrži polioze slične inulinu. Podaci o količini sastojaka koji se naziva etarsko ulje belog luka veoma variraju i kreću se oko 0,1-0,36%. Nemačka farmakopeja, na primer, navodi minimalni sadržaj etarskog ulja od 0,2%. Na osnovu brojnih studija u svetu, beli luk je detaljno eksperimentalno proučen u pogledu hemijskih sastojaka i njegovog farmakološkog delovanja na naš organizam. Zanimljivo je reći da je nauka potvrdila sve ono što je čovek pre nje doznao o belom luku. Još u devetnaestom veku japanski naučnici su otkrili povoljno delovanje belog luka na beri-beri, neurološki i kardiovaskularni poremećaj koji nastaje usled nedostatka vitamina B1,takođe poznat i kao tiamin. Kasnije je to objašnjeno uticajem belog luka na resorpciju vitamina B1 usled vezivanja alicina za tiamin (vitamin B1). U svežem belom luku nalazi se rastvorljivo kristalno bezmirisno jedinjenje alin, derivat cisteina koji nema antimikrobna svojstva. Međutim, kad se sveži čen belog luka zgnječi, iseče ili sažvaće, pod dejstvom prisutnog enzima aliinaze, alin se razlaže na alicin koji ima baktericidna svojstva. Alicin, po kome je beli luk dobio svoje latinsko ime, je nestabilan i pod uticajem kiseonika iz vazduha razlaže se na uljaste sekundarne proizvode sa neugodnim prodornim mirisom belog luka. Od njega i potiče tipičan neprijatan miris belog luka. Vezivanjem alicina za tiamin (vitamin B1) gradi se jedinjenje alitiamin koje se bolje rastvara i resorbuje nego pojedinačni sastojci i fiziološki zadržava svojstva B-vitamina. Zbog toga se preporučuje upotreba belog luka kod neurološkog i kardiovaskularnog poremećaja koji nastaje usled nedostatka vitamina B1. Neki svetski proizvođači preparata od belog luka prave reklamu sa argumentom da su njihovi proizvodi bez mirisa i nisu neprijatni. To nije tačno, jer postupak za dobijanje preparata bez mirisa ide putem inaktiviranja enzima aliinaze. Inaktiviranje ovog enzima vrši se alkoholom ili grejanjem što direktno sprečava alin da se razlaže na alicin čime takvi preparati gube baktericidna svojstva belog luka.
Kada je u pitanju lečenje belim lukom mišljenja oko toga koliko treba da traje jedna kura i koliko puta je treba ponoviti podeljena su. Veliki broj autora smatra da lečenje treba da traje najmanje tri meseca. Drugi autori predlažu dužinu od tri nedelje do tri meseca. Smatra se da je najbolja zlatna sredina od šest nedelja. Izvesni podaci takođe govore o povoljnom delovanju belog luka koje počinje odmah nakon prvog uzimanja i traje čak i nakon prestanka uzimanja. Međutim, ukoliko imate potrebu za uzimanjem preparata na bazi belog luka, odluku o tome koliko dugo će trajati tretman može doneti samo Vaš nutricionista ili lekar. Takođe, potreban je oprez ako se uz beli luk koriste visoke doze vitamina E, preparati ginko bilobe, Trental, Aspirin, Farin ili Heparin, jer može doći do pojačanog krvarenja. Zbog toga je neophodna konsultacija lekara.
U gotovim farmaceutskim preparatima poput kapsula, pilula ili dražeja, beli luk je zastupljen najčešće u obliku uljanog macerata (1:1), praška od osušenih oljuštenih čena ili etarskog ulja dobijenog destilacijom vodenom parom iz svežih usitnjenih lukovica. Pored belog luka, u ovim preparatima su obično prisutni i drugi biljni sastojci koji se međusobno dopunjavaju. Svi ovi preparati namenjeni su kao pomoćna lekovita sredstva za održavanje funkcionalne sposobnosti krvotoka i podršku srčanoj aktivnosti, kod tegoba koje se javljaju u želucu, crevima i za povećanje žučne sekrecije, radi boljeg varenja hrane, za lečenje određenih oboljenja i jačanje organa za disanje, kao i za normalizovanje krvnog pritiska, usporavanje i lečenje procesa starenja, naročito nastajanja arterioskleroze i za snižavanje koncentracije holesterola i triglicerida u krvi. Takođe, beli luk je vrlo efikasno sredstvo za povećanje opšte otpornosti organizma, naročito kod gripa, a upotrebljava se i kod smetnji usled nesanice, vrtoglavice ili mučnine, kao i za aktiviranje živahnosti kod pojave umora. Svoju primenu beli luk je našao i u stomatologiji kod parodontoze, zapaljenja korena zuba i komplikacija posle ekstrakcije zuba, kao i u dermatološkoj praksi, naročito kao sredstvo protiv opadanja kose.
Francuski farmaceut praktičar Fransois-Laurent Marie Dorvault, u svojoj knjizi „Apoteka ili opši zbornik praktične farmacije“, još 1844. godine pisao je o belom luku, koji se u to vreme koristio u domaćoj medicini kao „ekscitans, stimulans, febrifug i vermifug“, a spolja kao „rubefacijens i vezikans“. Sok belog luka koristio se protiv žuljeva na nogama, šuge, krasta na glavi, gluvoće, a najviše kao popularan antiseptik. Iz svetske literature takođe je poznato da su još 1934.godine uspešno korišćene kataplazme sa ekstraktom belog luka u narodnoj medicini protiv crevnih oboljenja koja su mogla da izazovu plikove na koži i nekrozu tkiva. Toksičnost belog luka manifestuje se i protiv nekih organizama. Paramecium caudatum, jedan od najpoznatijih rodova trepljara, na primer, ugine u rastvoru koji sadrži stohiljaditi deo etarskog ulja belog luka (1:100 000). Toksično (fungicidno) delovanje belog luka dokazano je i na patogene gljive kože, kao i na Echerichiu i Staphilococcus aureus. Beli luk se koristi u profilaksi i terapiji poremećaja krvotoka, a posebno protiv ateroskleroze i hipertenzije. Zapaženo je takođe da snižava nivo holesterola u krvi. Njegovo pozitivno delovanje protiv skleroze i skorbuta prvi put je prikazano 1924. godine na Medicinskoj akademiji u Parizu. Još neka od lekovitih svojstva belog luka na naš organizam su :
• Sprečava stvaranje krvnih ugrušaka zahvaljujući sadržaju adenozina.
• Snižava štetnu frakciju holesterola (LDL) u krvi i povišava koncentracije zaštitnog “dobrog” holestereola (HDL) čime čini prirodnu preventivu kardiovaskularnih bolesti.
• Deluje vazodilatatorno odnosno širi krvne sudove što poboljšava cirkulaciju i dovodi do ublažavanja tegoba poput glavobolje ili grčeva u nogama.
• Normalizuje tahikardiju, odnosno ubrzan srčani rad.
• Smanjuje viskoznost krvi što je vrlo bitno za prevenciju tromboze, koronarne bolesti i šloga.
• Poboljšava rad jetre, bubrega i prostate.
Beli luk je delotvoran i u lečenju bronhitisa i astme, a pomaže i u lečenju plućnih bolesti. Dokazano je da blagotvorno deluje na infekcije izazvane herpes virusom i gljivicom Candidom albikans. Deluje preventivno na stvaranje malignih bolesti. Časopis „Journal of National Cancer Institute“ nedavno je objavio rezultate naučnih istraživanja koji potvrđuju antikancerozna svojstva belog luka.
U našem narodu se beli luk nije koristio samo kao lek, već i kao sredstvo za bajanje, vračanje, bacanje čini ili kao amajlija koja čuva ljudske živote. Međutim, naučnim istraživanjima potvrđena su brojna lekovita svojstva belog luka, koja ga svrstavaju u grupu najzdravijih namirnica.

Jedno reagovanje

  1. koliko treba da prodje da bi luk djelovao uvece.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: